17. новембар 2016, Момчилo Антоновић, Похвала анонимусима III

Изложба цртежа Момчила Антоновића „Похвала анонимусима III“ биће свечано отворена у четвртак, 17. новембра у 19 сати у Галерији Завода за проучавање културног развитка, Риге од Фере бр. 4.

2_web

Изложба Момчила Антоновића – Похвала анонимусу одржана је у галерији општине Врачар 2015. године, у организацији центра за ликовно образовање – Шуматовачка, установе која је у претходним деценијама, многе анонимусе усмерила ка путу признања и славе. Изложба Похвала анонимусу II у галерији Графичког колектива, октобра 2016. године, наставак је богатог ликовног серијала цртежа, који сагледан као целина пружа интензивну слику мноштва.
Обичан свет –
народ, као да се ишуњао из својих мусавих свакодневица, окупио у низу безимених портрета људи и човеколиких створења и дошао да прави буку – ту, на зидовима галерије. Интелигентна емпатија омогућила је уметнику да располаже великим бројем појединих психолошких и емотивних садржаја. Јединствену карактеризацију ликова, Антоновић постиже и кроз енергију и стилску особеност самог цртежа, дајући им некакав посебан ликовни ДНК. Уметник као да је проникао у природу материје тог јадног живог створа који се негде цери, грчи и савија, негде само стоји на површини као какав амблем површан и туп. Антоновић критички, у духу експресионизма, истиче управо те појединсти на својим анонимним моделима, стварајући брутално реалистичне, понегде неподношљиво тескобне представе људске несавршености. У Роману о Лондону, Милош Црњански је написао: Не, не постоји никаква заједница људи. Прича је то. Постоји само самоћа човека. Анонимност је савремени табу. Са друге стране медаље је усамљеност.

1_web
Живимо у култури познатих – остварити видљивост и бити познат што већем броју људи, постао је императив успешности појединца. Легитимисано је занимање позната личност за које је довољна само медијска покривеност, не и реално покриће. Дигитализација језика подржава воајерску природу човека, али истовремено и његову исконску приврженост колективу. Умрежавање појединца по кључу заједничких интереса и циљева је опште место. Умрежавање ради умрежавања израз је потребе јединке да буде део целине, да уплови у тело дигиталног универзума који му даје осећај сигурности, припадања, упија и трансформише његове слабости, мане и недаће. Сама анонимност постала је неодржива у систему у коме је дељење приватности са заједницом израз потребе за емотивном и психолошком супституцијом и једна сасвим нормална, пожељна ствар.
Мома Антоновић своје анонимусе није гледао на фејсбуку, он их је сусретао, доживљавао и испитивао на разним местима – шетњи Кнез Михаиловом, на Бајлонијевој пијаци, у Дому здравља, парку, реду у пошти… Сваком том малом анонимном животу који нас потртеса својом баналном и истинитом драматургијом, он је посветио много пажње и указао пуно поштовања. Похвала анонимусу додељена је за постојање, подношење, за пролазност, опстанак, за учешће на овом скупу.
Хвала на похвали! И на лекцији из цртања.

Ксенија Маринковић