22. 12. 2016. Изложба слика и уметничког накита Иване Мартић „Амбијенти“

Отварање изложбе Иване Мартић одржаће се у Галерији Завода за проучавање културног развитка у четвртак, 22. децембра у 19 часова. Изложба ће бити отворена до 22. јануара 2017. године.

Сликарски Амбијенти Иване Мартић први пут су пред очима љубитеља слика. Настали су у тишини њеног стваралачког заноса, изнедрени не као циљ, већ као последица дубоког естетског поимања света који обликује амбијент и осмишља лепши и хуманији простор наше свакодневице. Тежња за бољим и игра формама које подсећају на предмете око нас родила је ове лепе слике у којима „станује” уређени закон хармоније.
Облици претворени у емоције рађају слике Иване Мартић. То није експлозија боја, већ контролисана емоција, она што буди узвишени осећај лепог који човека чини бољим, срећнијим и смисленијим.
Колористичко вредновање дела ове сликарке може се подвести под декоративно, ведро, софистицирано и допадљиво, али није за „општу употребу” као ни улепшану или сурову реалност. Све је у овим творевинама профињено, одмерено и естетски прочишћено, било да је реч о слици или правим малим стилизованим композицијама које су сложене у накит. У ствари, слике и накит једна су прича, заједно егзистирају у истим принципима боја, форме и асоцијативних облика, али и одвојено постоје. Њихова је намена (и сликаркина намера) да нас одведу у неки бољи, уређенији, савршенији свет где су јасно дефинисани закони реда и лепог.
Овде троугао, квадрат и круг нису само геометријске апстракције већ подсећања да су то основе свега што је око нас. У овим делима то су задати мотиви око којих се плете апстрактна прича, која тражи од посматрача да је доврши, да споји понуђено са властитим искуством и затвори круг.
Своје естетско опредељење и критеријуме Ивана Мартић бруси деценију и по као главни и одговорни уредник магазина „Мој стан”. Отуда потичу основни мотиви и законитости њеног ликовног истраживања и њена опредељеност да облици из амбијента „побегну” на платно.
Слике Иване Мартић не трпе оквире, већ теже ка даљини и бесконачности, да пређу своје задате димензије и распростру се колико је посматрачу могуће да их сагледа. Некоме остану у оку, некоме преплаве душу, а неком се увуку у мисли. То јесте суштина поимања лепоте ових дела.

Емина Ћирић, историчар уметности