25. мај 2017. Отварање изложбе Марушке Топаловић

Отварање изложбе Марушкин пут свиле бити ће уприличено у четвртак 25. маја у 19 часова у Галерији Завода за проучавање културног развитка.

Историјат свиле креће од древне Кине и царице назване Богињом свиле, којој је по легенди чаура свилене бубе упала у чај. Тајна производње свиле чувана је под претњом смрћу, али у Јустинијаново време, мисионари су успели да прокријумчаре јаја свилених буба у својим штаповима. Тако је сложени процес производње свиле, стигао у Византију у 6. веку и проширио се Европом.
Свилене нити су бојене, али и већ изаткана свила, имала је током историје различите технике украшавања. Савременим сликарима и уметницима дизајна, свила постаје врло инспиративна подлога, пре свега појавом специјалних транспарентних боја које се не отиру, а већ посебан алат за акварел примењљив је и на овој скупој подлози.
Марушка Топаловић започела је своју свилену причу одмах после средње школе, правећи накит од остатака драгоцене тканине, а затим је кренула да слика на њој, усавршавајући своју технику, пуштајући машти и имагинацији да је слободно воде. Разговор са собом и о себи, започела је мудро, андрићевски, читајући између редова своје ЗНАКОВЕ ПОРЕД ПУТА.
Као потомак Карађорђевог војводе Лазара Мутапа, храбро се суочила са животом, са добро осмишљеним оригиналним послом и истрајала је захваљујући визији и одговорности. У корену презимена њеног славног претка је мутавџијски занат, везан за грубу тканину од козје длаке, док је њена свила најтананија и најпрозрачнија. На њој би славни султани могли да опробају бриткост сабље, када би свилу бацила у ваздух. Веза ипак постоји, док се времена неминовно мењају.
Марушкине свилене слике у виду ешарпе или мараме, замотавају се око врата, појављују се на кравати или су детаљ на марамици, нехајно заденутој у малом џепу.


Ауторка свакога дана у свом атељеу, на свили затегнутој чиодама на блинд раму, смишља, креира, распоређује мотиве и спонтано слика. Присуствовала сам самом процесу настанка једне такве слике, која је прво била само мокра прозрачна подлога, а затим су се напрскане капљице разлиле у озбиљне мрље, које би се лаганим додиром четке, пред мојим очима, трансформисале у латице најлепшег цвета или арабеске. Онда је ауторка повукла контурну линију, у сребрном или златном тону, која би допунила композицију и дала завршни акцент. Таман са мером, јер свила као најплеменитији материјал мора да има ваздуха, треба да дише, да остане оно што јесте и да заигра својом лакоћом. То је заправо оно племенито што Марушка Топаловић носи у себи и што је одваја од многих. Пре свега то су добро око, сигуран потез, акварелска жустрина, осећај за меру, креативност и истанчан укус.
Године континуираног стварања, изнедриле су бројне оригиналне колекције, али музеалцима је посебно атрактивна инспирација музејским артефактима, које нису пука копија. Једна од најуспелијих и најатрактивнијих идеја је шара западноморавског, пиротског или стапарског ћилима. Мотив изведен ткањем оштрих, упредених, вунених нити, преселио се на свилу потпуно друге паучинасте, структуре. Интензивне, комплементарне , чисте боје оригинала које је захтевала пређа, на свили су биле потпуно неадекватне. Свила је захтевала транспарентне, нежне, суптилне тонове, благе контрасте и места на којима остаје нетакнута. Њена природна боја је тако племенита, да је грех пресликати је потпуно, јер би се добио ефекат неуспелог акварела без белина.Чврстину и јасно дефинисан, препознатљив мотив дала је јасна контура, у сагласју са употребљеним суптилним нијансама, тек толико да разграничи и одвоји посебна поља, али не да доминира и оптерети својом масом, густином и интензитетом.
Марушка Топаловић прати савремене модне трендове, обилази музеје и галерије, покушава да пропрати и оно што на крају пожелимо да као успомену понесемо кући. А оно што је најрепрезентативније, што је прославило нашу средњовековну уметност је милешевски Бели анђео, који се као принт појавио на ешарпи. Не будимо сувише критични и крутих схватања, јер је то уобичајено у свету. Будући да је наивна уметност такође популарна и у иностранству, са сликама из Ковачице начињен је сличан покушај, али на жалост та пракса код нас још није заживела. Међутим, треба имати добро осмишљен готов производ, јер ће можда више слуха бити у хотелу Палисад на Златибору, који колекционира једну Грачаницу са божурима Надежде Петровић, која се као принт нашла на занимљиво дизајнираној кравати,марамици, марами…
Марушка Топаловић је својим дугогодишњим радом, идејама, креацијама, стекла велику популарност и ван граница наше земље. Најзначајније од свега је што је личним примером, улагањима у скупе материјале и своје сазнање, примењујући своја и туђа искуства, успела да као уметник – дизајнер, опстаје и живи од свога рада. Данас, поседовати понеки модел из њене колекције, указује на добар укус, високи дизајн али и престиж.

Марина Лукић – Цветић
историчар уметности