4.-19. октобар Љубинка Адамовић Аксентијевић, NEW AGE

Љубинка Адамовић Аксентијевић, млада перспективна уметница са јасном визијом своје генерације, суочена са ишчашеном стварношћу и поремећеним вредностима, преноси истину женског питања опстанка и голе егзистенције. Eгзистенције онакве каква заправо јесте, са којом се среће свакога дана, која нам се представља као нешто савремено и сасвим нормално. Жена без женствености, преплашена, агресивна и разголићена до бола, сервирана са „оним или овим прилогом“, нуди се јавно и представља се као успешна, способна, остварена. Стога, платна уметнице критика су данашњице кроз свакодневни улични наратив, исказан реским, жустрим, урбаним експресионизмом.

02
Рашчупане панк принцезе, изгужване балерине, плесачице из бурлеске, дугокосе, изблајхане девојке из Блока, старлете ријалитија, све оне индивидуе изгубљене у времену и простору, суочене са репрезентацијом у садашњем моменту, показују зубе попут ухваћене звери. Све оне персоне, које непрестано позирају пре свега себи кроз селфије, забацујући косу, истичући сензуалност надуваних усана, обнажених, предимензионираних груди и пластичних, зашиљених ноктију као из Апокалипсе, нуде се и деле другима „на изволте“, без пардона, као добар дан. Свесне своје изложености и расточености идентитета у пост медијској култури покушавају да буду важне, сигурне, успешне. Та суштинска дисперзивност увлачи их у лавиринт огледала као модерне Алисе, које су се нашле пред савременим Мачком, менаџером или продуцентом, у преводу макроом. На њихово питање: „Куда води овај пут?“, које је заправо питање савремене женске субјективности, он одговара истом недвосмисленом реченицом: „Зависи од онога где желиш да стигнеш“. Тим најотворенијим дијалогом, ауторка рашчлањује митове панк културе и апсолутно стоји иза сваког потеза који је повукла гарантујући га предимензионираним потписом ЉУБИНКА, са препознатљивим А у кругу, као симболом анархије и печатом панк генерације, којој временски не припада. Уосталом, њен аутопортрет нашао се међу свим тим женским ликовима свакодневице у контексту постмодерне бунтовнице.
Гротескно еротизоване фигуре обликоване су јасном контуром стрипа, прочишћеним ефекатима поп-арта и савременог плаката, и наравно утиснутом катарзом незаобилазног вриска нео-панка. Јунакиње се поистовећују са рок легендама и тинејџ звездама, остајући без корена кроз егзистенционалну пољуљаност и фракталност субјекта. И када се суоче саме са собом у своја четири зида, скрхане на дивану, челом ударају у огледало кршећи га у парампарчад. Остају ефекти лажног гламура, вештачког светла са неког Егзита, а бритки потези као да исијавају, прште из позадине слике, наглашавајући драму ужасне свакодневице и остављајући забрињавајућу поруку да ће се иста представа некој од девојака, на жалост, поновити.
Љубинка Адамовић Аксентијевић припада времену које је насликала и нема намеру да стварност улепшава или да се оправдава. Напротив, сву њену трагичност, насиље, прљавштину, заблуде, лаж, фарсу, она критички изврће напоље, подвлачећи да би све ово могло да се нађе и да се налази на зиду, мосту или у хаустору.
Равнодушни пред овим сликама сигурно не можемо остати. Женско питање постоји и не скрећимо поглед као да га нема.
Марина Лукић-Цветић и др Лидија Цветић