Кафе Култура: Омаж Слободану Боди Марковићу

У четвртак, 25. новембра 2010 у 12 часова одржана је у Дорћолском позоришту, у оквиру циклуса „Редитељи и уметници Старог града“, промоција радио драме „Око иза ваздуха“ Иване М. Миланков и др Бране Димитријевића. Радиофонски аутор је Бода Марковић.

Учествовали:
Проф. Дарко Татић, редитељ
Весна Перић, главна уредница Драмског програма Радио Београда
Мирјана Вукојичић, глумица
Уредник и домаћин:
Душан Ч. Јовановић

 

О СЛОБОДАНУ БОДИ МАРКОВИЋУ

Бода Марковић, позоришни и радијски редитељ, рођен је 8. децембра 1935. у Београду, од оца Драгојла, фотографа и мајке Анђелије, рођене Свилар, друштвене активискиње. Преминуо је последњег дана јануара 2006. Основну школу и Другу мушку гимназију завршио је у Београду, а на Академији за позоришну уметност, одсек позоришне режије, дипломирао је 1958. године у класи професора Јосипа Кулунџића. Још као студент започиње свој експериментални редитељски рад интерпретирајући поетске и драмске текстове српског и француског надреализма, италијанског и руског футуризма, немачког екпресионизма и текстове шпанских песника, које поставља на сцену дајући им драмски облик (Одбрана нашег града, Дом културе Западни Врачар, 1958), спајајући дадаизам и надреализам с позориштем акције и ритуала (Немогуће, 1960. и Ружа ветрова, 1962, Атеље 212). Смелим, модерним и неконвенционалним редитељским поступком исказао је снагу и оригиналност свог талента прво у позоришту Атеље 212, које је било лабораторија авангардног позоришта код нас, а затим и у другим театрима у Београду и Србији (Народно позориште, Београдско драмско, Позориште на Теразијама, Театар поезије, Народно позориште у Шапцу, Театар „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу, Народно позориште „Тоша Јовановић“ у Зрењанину и другде), огледајући се у инсценацијама класичне светске и домаће литературе (Есхил, Шекспир, Достојевски, Лукијан, Лаза Костић), али и савремених драмских текстова (Васко Ивановић, Грегор Стрниша, Миодраг Илић, Карл Витлингер, Џон Вајтинг). Добитник је више значајних признања из области позоришне уметности, међу којима су и две Стеријине награде за представе Ружа ветрова (1962) и Прозивка за вечност (1972). Поред наведених, значајније режије су му: Оковани прометеј (Есхила), Краљ Ричард II (Шекспира), Ујкин сан (Достојевског), Знате ли млечни пут (К. Витлингера), Разговори(Лукијана), Корачница (Џ. Вајтинга), Тајни дневник Лазе Костића, Чвор(Пеције Петровића), Вучја со (Васка Попе), Ко пуца отвориће му се (В. Ивановића) … Поред позоришне, бавио се и радијском режијом. Од 1960. године запослен је у Драмском програму Радио Београда, где је био и стални редитељ и уредник и где је режирао преко 600 радио-драма, а једна од њих, коју данас промовишемо „Око иза ваздуха“ је инспирисана поезијом Иване М. Миланков. За свој рад на радио режији добитник је најзначајније светске награде у овој области Prix Italia, коју је добио 1985. Добитник је двају награда за радио режију на специјализованом домаћем фестивалу „Федор“ 1986. и три године касније, а Октобарску награду града Београда добио је за 1992. годину. Аутор је двају књига: „Жуте приче“ (1965) и збирке песама „Подмићени Прометеј“ (1972), као и преко 70 стручних чланака и есеја из области уметности. Био је председник двају друштава Српско-јерменског и Српско-грузијског пријатељства. Иза себе је оставио ћерке Звездану и Ирину, као и сина Боду. Живео је и радио у улици Цара Уроша на Дорћолу.