Кафе Култура: Петар М. Станишић, Београдске приче

Циклус „Писци Старог града“

Четвртак, 24. Јун 2010

Говорили су:
Вита Теофиловић, књижевник и сатиричар
Маихаило Вујанић, публициста
Петар Станишић, аутор

Делове из књиге казивао:
Синиша Кукић

Уредник и домаћин:
Душан Ч. Јовановић

Помоћница уредника и домаћица:
Душица Миловановић

О ПЕТРУ М. СТАНИШИЋУ
Новинар и публициста Петар М. Станишић рођен је 1935. године у селу Мала Градуса на Банији. Он је Црногорац са Баније на привременом раду на Дорћолу. После 50 година проведених у нашем главном граду, осмелио се да каже да је Београђанин. Бавио се свим и свачим. Врхунски спортиста, пропали глумац, остварени новинар, директор и глодур „Кекеца“, југословенског листа за младе, словеначког имена, а „југо-оријентације“. Први уредник овог листа био је Бранко Ћопић, а последњи Петар Станишић. Био је репрезентативац Југославије у одбојци (прве, која је пропала). Бранио је одбојкашке боје Партизана и био капитен седамнаест година. Поред матичног клуба, тренирао је и ВГСК из Великог Градишта, београдског Поштара (и он се није угасио) и читаву деценију београдског Обилића и три године волонтерски Београдске електране. У једној сезони тренирао је женску момчад Мачве из Шапца, о чему његова жена није имала појма, све док јој то није признао преко малих екрана те-ве пријемника и то после више од двадесет година, када је важила општа амнестија за све дисиденте. Организовао је тридесет трофеја „Младости“, двадесет три Фестивала рада омладине Југославије, десет Шампионата знања и исто толико циклуса Омладинске политичке школе „Борбе“. Скоро сви данашњи борци за демократију и антидемократију прошли су кроз његову школу. Пробао је да пише афоризме и видео је да и то зна, па није одустајао. Пуне четири године на страницама „Борбе“ и „Наше Борбе“ појављивала се његова колумна -„Београдске приче“. Његов опус је „велики“ за 64 године и објавио је 64 београдске приче. „Углазбио“ их је у књигу „Београдске приче – сабрана (не) дела“. Прво издање изашло је 2000. године, а друго десет година касније. Наравно, опробао се и у глумачком умећу, као члан Београдског омладинског позоришта „Иво Лола Рибар“ у време Зорана „Клена“ Радмиловића, Болета Стошића, Сташе Пешић, Секе Сабљић и других, али на Академију за позориште, филм, радио и телевизију га нису примили. Уместо да, као многи други, тугу гаси у алкохолу, утеху је тражио у спорту и новинарству. Балерина никада није било. Напарбичио је чак 192 разних активности не рачунајући 49 година срећног брака са једном Горданом са којом је изродио децу Предрага и Веру и добио је унуке Лидију и Дуњу. Ванбрачне деце нема, није му дозволила Гордана. Живи и пише на Старом граду, тачније на Дорћолу у прелепој Дубровачкој улици.