Кафе Култура: Слободан Б. Ђуровић, Медаљони Ћуковца

25. промоција „Кафе Култура“, циклус „Писци Новог и Старог града“,  одржана је у четвртак, 20. октобра у 12ч
Учествовали:
Коста Димитријевић, књижевник
Томислав Крсмановић, књижевник
Слободан Б. Ђуровић, аутор
Делове из књиге казивао:
Синиша Кукић, глумац
Уредник и домаћин:
Душан Ч. Јовановић

О Слободану Б. Ђуровићу

Слободан Б. Ђуровић рођен је 25. октобра 1952. у Земуну, на дан Свете Петке, те не би требало нимало да чуди позамашни опус религиозних песама које је написао. Његов отац Блажо П. Ђуровић родом је из Бјелопавлића у Црној Гори, а мајка Калушка Анђелика је по оцу Васиљу Украјинка, а по мајци Пољакиња.
Наш песник завршио је цртачки одсек на Средњој графичкој школи у Новом Београду, а Вишу графичку школу дипломирао је у Загребу. Већ четрдесет година, поред бављења шахом, понајвише се бавио писањем поезије, и то какве поезије, такве да је до данас објавио 10 (и словима десет) песничких књига, од којих свака, по мишљењу стручњака, има посебну боју и особеност. За своје песничко стваралаштво добио је до сада више вредних признања, од којих се издваја награда за најлепшу песму написану на српском језику на конкурсу у Шапцу 2002. године, на који је послао своју песму „О, доћи ће“. Први пут се огласио збирком „Молитва незнанцу“ године 1978, а потом су уследиле песничке књиге „Нежноме“, „Окно на лицу“, „Земунске елегије“, „Слободар“, „Пропламсаји“, „Палидрвца јесени“, „Утеха остављенима“ и збирка катрена, коју смо недавно представили – „Пољубац у мимолету“.
Данас у „Кафеу Култура“ промовишемо његову књигу са интернета „Медаљони Чуковића“. Објавио је и збирку светских катрена „Звуци четворописа“. Његова поезија превођена је на десетак светских језика. Неко ће се запитати шта су то катрени, у којима се, најчешће, песнички изражава Слободан Б. Ђуровић. Катрени потичу од француске речи, коју ми преводимо на наш, српски језик као мишица, а уствари значи строфу од четири стиха.
Наш песник је годинама продавао и популарисио књиге на улици, а притом је знао да случајним намерницима рецитује хиљаду и једну песму, читајући штогод из светске и наше поезије, а тек је ту и тамо рецитовао понешто из свог песничког стваралаштва. Он је одавно схватио истину да тек када се неко чељаде ратосиља сопства, удаљи од себе и стопи са другим ентитетима и прихватајући их као своје, опстаје свој и неизбежно сачува властити идентитет и тако стекне предуслове да буде само себи особени стваралац.