Кафе Култура: Слободан Б. Ђуровић, Пољубац у мимолету

У четвртак 27. јануара 2011 одржана је, у оквиру циклуса „Писци о старом и новом граду“, 18. промоција „Кафе Културе“
Учествовали:
др Зоран Божовић, књижевник
Коста Димитријевић, новинар
Томислав Крсмановић, књижевник
Слободан Б. Ђуровић, песник
Стихове из књиге казивао:
Синиша Кукић, глумац
Уредник и домаћин:
Душан Ч. Јовановић

О СЛОБОДАНУ Б. ЂУРОВИЋУ

Слободан  Б. Ђуровић рођен је 25. октобра 1952. у Земуну, на дан Свете Петке, те не би требало нимало да чуди позамашни опус религиозних песама које је написао. Његов отац Блажо П. Ђуровић родом је из Бјелопавлића у Црној Гори, а мајка Калушка Анђелика је по оцу Васиљу Украјинка, а по мајци Пољакиња. Наш песник завршио је цртачки одсек на Средњој графичкој школи у Новом Београду, а Вишу графичку школу дипломирао је у Загребу. Већ четрдесет година, поред бављења шахом, понајвише се бавио писањем поезије, и то какве поезије, такве да је до данас објавио 10 и словима десет песничких књига, од којих свака, по мишљењу стручњака, има посебну боју и особеност. За своје песничко стваралаштво добио је до сада више вредних признања, од којих се издваја награда за најлепшу песму написану на српском језику „О, доћи ће“ на конкурсу у Шапцу 2002. године.
Наш песник се први пут огласио збирком „Молитва незнанцу“ године 1978, а потом су уследиле песничке књиге:  „Нежноме“, „Окно на лицу“, „Земунске елегије“, „Слободар“, „Пропламсаји“, „Палидрвца јесени“, „Утеха остављенима“ и збирка катрена, коју данас представљамо  – „Пољубац у мимолету“. Објавио је и збирку светских катрена „Звуци четворописа“. Његова поезија превођена је на десетак светских језика. Неко ће се запитати шта су то катрени, у којима се песнички изражава Слободан Б. Ђуровић. Катрени потичу од француске речи, коју ми  преводимо на српски језик као мишица, а уствари значи строфу од четири стиха. Наш песник је годинама продавао и популарисао књиге на улици, а притом је знао да намерницима рецитује хиљаду и једну песму, читајући штогод из светске и наше поезије, а тек је ту и тамо рецитовао понешто из свог песничког стваралаштва. Он је одавно схватио истину да тек када се неко чељаде ратосиља сопства, удаљи од себе и стопи с другим ентитетима и прихвата их као своје, остаје свој и неизбежно сачува властити идентитет и тако стекне предуслове да буде само себи особени стваралац. Што би сам песник Ђуровић, рекао у једном свом необјављеном катрену:
Сви ходе претоварени сопством
О, сунути нутарњи бисер, куд пукло!
Жир у одласку збаци капу, да ропство
Свргне, и отпоздравити храсту руком.