Културна политика и заводи за заштиту споменика културе

Студија „Културна политика и заводи за заштиту споменика културе“ је резултат истоименог истраживачког пројекта реализованог крајем 2013. године. У њој су изнете анализа актуелног стања у заводима за заштиту споменика културе као и конкретне могућности чије би остваривање допринело унапређивању рада завода и односа према културном наслеђу. Стога је студија намењена доносиоцима одлука, руководствима завода, запосленима у заводима, истраживачима и, најзад, свима заинтересованима за то да се очување културног наслеђа одвија на начин који обезбеђује и његову заштиту и његово етичко коришћење као ресурса за социо-економски развој друштва у Србији.

Подаци су прикупљани техникама структурисаног упитника и разговора са фокус групом. Структурисани упитник је садржао питања која се тичу ресурса завода (просторних, техничких, људских и финансијских) као и сегмената њихове делатности (документација, рад са корисницима, стручно усавршавање, односи са јавношћу и сарадње са другим актерима у сфери културе и областима образовања и друштвених наука). Упитник је електронском поштом упућен на адресе свих 14 завода за заштиту споменика културе у Србији а одговоре је послало 13 завода. Фокус група је организована са циљем да се подаци прикупљени путем упитника детаљније расветле. Позив је упућен свим заводима а у разговору је учествовало осам представника седам завода.

Прикупљени подаци су анализирани методама квантитативне и квалитативне анализе. Будући да одзив на упитник није био 100% као 2009. године, квантитативна поређења нису била могућа, већ је примењена генерализација података, потврђена и у неформалним разговорима са представницима завода који није одговорио ни на упитник ни на позив за учешће у фокус групи. Учесници фокус групе су пружили драгоцене информације посебно у погледу питања везаних за организацију рада унутар својих завода, стручно усавршавање, односе са јавношћу и учешћу јединица локалне самоуправе под територијалном надлежношћу у финансирању рада завода. Такође, указано је на проблем правног оквира, тј. на чињеницу да је Закон о културним добрима потребно осавременити и у нови закон укључити ставове изнете у међународним конвенцијама које је Србија као самостална држава потврдила (Фаро 2005, ревидирана Ла Валета 2007, УНЕСКО 2003). Указано је и на чињеницу да је Закон о културним добрима у пракси често маргинализован и подређен новијим законима посебно у областима економије и просторног планирања. С овим законима у вези, истакнуто је да се они на неадекватан начин односе према наслеђу, а међу разлозима томе је што и основни, Закон о културним добрима, не садржи адекватне одреднице наслеђа као и савремене процедуре његовог очувања, јер је од његовог доношења до данас дошло до значајнијих помака у области очувања наслеђа.

Квалитативна анализа подразумевала је и анализу докумената – закона који се директно или индиректно тичу културног наслеђа, извештаја које је усвојио Национални савет за културу, закључака конференције „Културна политика у области културног наслеђа и трансформација институција“ одржане маја 2009. године.
Уопштено говорећи, анализа података показује да се део потешкоћа са којима се заводи у свом раду суочавају може превазићи на нивоу самих установа применом менаџмента у култури. Конкретније, дефинисањем стратешких планова и приврженошћу управе и запослених у остваривању тих планова; бољом организацијом, координацијом и мотивацијом запослених; праћењем целокупног рада установа у циљу благовременог реаговања на појаву проблема и успешног решавања проблема; транспарентним процесима одлучивања и дефинисањем јасних критеријума одлучивања; те евалуацијом, односно проценом ефикасности и ефективности како покренутих пројеката тако и рада запослених и управе.

Истражвањем су мапирани и проблеми који представљају претњу за рад завода за заштиту споменика а чије решење пре свега зависи од културне политике на локалном и на националном нивоу. Реч је о статутарним питањима (промене у административној организацији Републике Србије од периода када је већина завода основана, као и система финансирања установа културе, није пратила промена у регулисању права и обавеза а посебно одговорности јединица локалне самоуправе које су под територијалном надлежношћу ван града у коме је седиште завода, а нерешена питања оснивача се рефлектују на питања избора управних одбора и директора као извршних руководиоца), затим питања финансирања (иако су заводи надлежни за већи број јединица локалне самоуправе, у финансирању рада највећи терет сносе градови у којима је седиште), те најзад, проблема људских ресурса јер постојећа структура запослених једва омогућава нормалан рад, посебно када је реч о запосленима који раде у основној делатности а додатне потешкоће чини забрана запошљавања у јавном сектору. Национални ниво културне политике, као и јавне политике у доменима економије и просторног планирања, посебно је важан јер Република треба да пружи добре примере и подстицаје јединицама локалне самоуправе да већу пажњу поклањају развоју културе као стубу одрживог развоја, чији је интегрални део очување културног наслеђа.

На крају публикације изнети су и конкретни предлози за унапређење рада завода који не захтевају значајна финансијска средства, а могу значајно допринети побољшању односа грађана према наслеђу.

Преузмите публикацију