Културни идентитет Влаха источне Србије

Координатор:
Тамара Петровић Ранитовић

Постоје многе етничке групе чије културе одумиру, јер немају прилику да се организују и практикују своје обичаје, традицију и културно стваралаштво. За неке од њих, то је питање опстанка, а он је чврсто повезан са признавањем њихове културне и етничке аутентичности. Закон гарантује равноправност свих грађана без обзира на њихову националност, религију и језик. Признаје колективна права и промовише употребу матерњег језика у приватној и јавној сфери, афирмише културу и традицију, образовање на свим нивоима, употребу националних симбола, итд.
Мањине које су тај статус имале пре 2002. одавно уживају поменута права кроз своје институције и организације. То није случај са Власима данас. Занемаривање ове етничке групе изазвало је њену гетоизацију и етничку мимикрију.
Њихов језик је дијалекат румунског или је влашки језик са многим словенским, српским речима.
Нема званичну писану форму. Језик и култура су запуштени у великој мери, тако да језик углавном користе старији, и скоро никад у јавном простору.
Они су православни хришћани са многим оригиналним верским и магијским праксама и ритуалима. Прелепе баладе и митови су преношени вековима, усмено, са једне генерације на другу. Етнолози и антрополози често су изненађени обележавањем влашких празника, попут Русаља, када жене падају у транс.
Како су одувек били скривени мањина, језик никада није био, и још увек није ушао у школе или у било коју институцију, па стога никада није постао писани језик.
Влашка историја никада није написана, упркос више или мање, успешним напорима и академским и оним мање научним радовима са овог подручја. Она свакако није довољно позната и промовисана у јавној сфери.
Влашки језик се гаси и у приватној сфери, традиционалног усменог преноса историје је све мање. Сведеност употребе влашког језика на породицу и примарно окружење неминовно доводи до осиромашења културе, а код самих припадника, ствара осећај некомплетног, недовољно важног и инвалидног грађанина шире националне заједнице.
Постоје разједињене и углавном приватне архиве аудио и видео материјала научних и осталих истраживача у којима се налазе усмено испричане бајке, басме, бајалице, легенде и опис разних традиционалних обреда који су веома специфичнии и разнолики.
Читава Влашка култура је нематеријална и традиционална.
Проблем је колико је тога остало у људима и колико се тога свакога дана губи.
Власи су навикли на изолованост и незаитересованост већинске културе према њиховој, као и на предрасуде и стереотипе који о њима владају. Сведеност поимања јавности о њима на фолклорне игре и тзв. влашку магију, уместо на богате културне изразе који колективном небригом ишчезавају, треба да интересује цело друштво, тј. оне који њиме управљају и креирају културну политику.

Предмет истраживања:

Истраживање ставова Влаха о свом матерњем језику, припадању/ неприпадању влашком и српском етничком и културном идентитету. Испитивање различитих слојева идентификовања према оба ова етничка идентитета, са нагласком на приватну и друштвену комуникацију са ужом и широм заједницом. Истраживање о културним праксама унутар породице, примарном окружењу, вредностима и веровањима. Испитивање о жељеном идентитету младих Влаха и Влахиња у блиској, а затим и широј заједници, (не)жељеној перцепцији њихове посебности у очима других.

Циљеви пројекта:

Сазнање о доминантним карактеристикама културног идентитета влашке популације.
Допринос разумевању, комуникацији и заштити нематеријалног наслеђа аутохтоног влашког народа и културне разноликости Србије.
Допринос креирању и спровођењу културне политике на националном и локалним нивоима која је осетљива и одговорна према етничкој разноликости Србије, укључује потребе и развија стратегије за унапређење културне размене разноликих културних и етничких идентитета.

Пројектне активности:

Спровођење дубинских интервјуа са припадницима/ама влашке популације на територији источне Србије.
Систематизација података
Анализа података
Објављивање и промовисање резултата истраживања