Историја

Др Милош Немањић, социолог културе

Култура у Србији, проучавања културе и једна посебна истраживачка установа 20. века

Настанак, почетак и развој било које установе, поготово посебне и сасвим нове установе, није могуће разумети без познавања социокултурног контекста и времена њеног настанка. Научне традиције у овом пољу истраживања није било. Угледање на неке научне установе какве су, на пример, биле Етнографски или Балканолошки институт САНУ, тешко да је могло бити, јер су наведене установе изникле на традицији која има дубље корене. Социолошки институт, основан 1961. године, био је, такође, сасвим нова установа, чије је оснивање подстакао и делимично и омогућио дисциплинарни развој социологије на Филозофском факултету у Београду.

Завод за проучавање културног развитка улази тако у интелектуално поље без историјски створеног легитимитета. Позната је идеја Пјера Бурдијеа о генези јавног смисла и о сферама легитимности у интелектуалном пољу. Сфери легитимности, по овом значајном европском и светском социологу који, нажалост, више није међу живима, припадају музика, сликарство, вајарство, књижевност и позориште, јер иза њих као инстанце потврде легитимности стоје универзитет и уметничке академије (П. Бурдије, 1970).

Аналогно томе, у научном пољу на легитимитет могле су да рачунају само истраживачке установе иза којих могу да стану већ оформљене научне дисциплине и инстанце које стварају и научне ауторитете и научни подмладак, што са Заводом није био случај.
Већ и сaм избор назива нове установе – Завод за проучавање културног развитка сведочи, у најмању руку, о недоумици како назвати ту установу. Установа није могла да добије статус научног института, а то није била ни жеља њеног оснивача, јер није испуњавала законске услове, па је зато изабран неутрални термин завод, а усвајање ближе одредбе о проучавању културног развитка следило је, макар и недовољно артикулисано, идеју о томе да у култури постоји несумњив развој, који само треба препознати и подстаћи.
Ипак, тај и такав Завод (користићу надаље само овај скраћени назив) није 1967. године – припреме су, иначе, трајале од 1964. године – пао на тле на коме нису већ биле посејане клице једне нове научне врсте. Сaм појам културе као нечега по себи – како је то формулисао Рејмон Вилијамс у својој познатој књизи о култури и друштву, објављеној први пут 1958. године – био је у сазнајним оквирима извесног броја људи у овој средини, међу којима је свакако и оснивач ове установе Стеван Мајсторовић (R. Williams, 61).

Фигура овог плодног интелектуалца – оснивача и уредника Недељних информативних новина – НИН, листа Данас – обједињавала је у себи веома различите интелектуалне потенцијале. Ако бисмо ипак потражили право упориште основне делатности ове нове установе, онда би се оно најпре нашло у социологији културе и уметности, мада су се неки токови те делатности – и тада, на самом почетку, и у познијим фазама рада, често налазили у граничним зонама многих дисциплина: економије и организације културе, урбаног планирања културног развоја, истраживања јавног мњења усмереног на културне потребе и културну потрошњу, политикологије с оријентацијом на културну политику,итд.
Што се тиче саме социологије културе и уметности, утемељеност ових посебних социолошких дисциплина у овој средини била је условљена теоријским осамостаљивањем социологије као опште науке, изграђивањем њеног појмовног апарата и усавршавањем њених метода, до чега је у Југославији, па и у Србији, дошло већ крајем 50-их година. И мада је подстицај за развој ових дисциплина и код нас, као и у другим земљама без дуже и дубље социолошке традиције, дошао из европских земаља, пре свега из Француске и Енглеске, постојале су и унутрашње интелектуалне снаге које су утицале на развој ових посебних социолошких дисциплина.

Могло би се рећи да у случају преношења и усвајања нових научних идеја увек постоји читав скуп социокултурних услова у земљи примаоцу који доводе до буђења и развоја изворне научне мисли: сaм предмет се у својим развојним формама (култура) намеће проучавању, јавља се научна радозналост подстакнута већ постојећим зачецима новог у друштвеним и хуманистичким наукама, а посебно међуутицајима различитих култура, оснивају се катедре на универзитетима и ствара научни подмладак, оснивају се институти и формира научни кадар у њима.

Овај подстицај је, такође, имао своје значајно извориште и у теоријском разграничавању с догматским схватањима која су развој друштвене свести – и културе и уметности у том оквиру, разуме се – тумачила као рефлекс објективно друштвене стварности, што се изражавало у познатој тези вулгарног марксизма о односу базе и надградње. Бројни су аутори различите професионалне припадности, али највише филозофи, социолози, психолози и политиколози који су у раздобљу од средине 50-их до средине 60-их 20. века утирали пут на теоријском плану савременом социолошком, и не само социолошком, проучавању свих облика друштвене свести, па и културе и уметности.

У ствари, полако се напуштао тај концепт друштвене свести, а све више почело да говори о култури као нечем самосвојном и са сопственом динамиком развоја у склопу друштвене структуре. У прегледном чланку урађеном за Бечки центар крајем 80-их, дат је исцрпнији осврт на развој социологије културе и уметности у Југославији који, нажалост, није објављен (М. Немањић,1988). У вези с тим освртом, овде треба додати да је и пре дисциплинарног утемељења социологије културе и уметности код нас било радова који су се бавили питањима културе и уметности, пре свега у оквиру филозофије, антроплогије, етнологије, књижевнотеоријске мисли, итд.

Радови Радомира Лукића, Драгана Јеремића, Војина Милића, Заге Голубовић, Рудија Супека и других, значајно су допринели каснијем развоју социологије културе. Овај последњи, Р. Супек, у саопштењу поднетом на Првом стручном саветовању социолога Југославије, фебруара 1965. године, разграничио је у појмовном смислу институцију културе од организације културе (драмска уметност – позориште), на пример, и поставио аналитичку схему хоризонталне и вертикалне димензије културног стварања у којој се (схеми) у првој равни као битни елементи појављују припрема, акција, оцена или анализа, а у другој стварање, саопштавање и примање (Р. Супек, 1965.) Бројни су и други аутори – филозофске, књижевнотеоријске, критичарске и других сличних духовних оријентација – који су дали свој допринос развоју идеје о систематском проучавању културе и са социолошко-културолошког становишта, као што су Миладин Животић, Никола Милошевић, Зоран Гавриловић, Света Лукић и многи други.

Међутим, до развоја социологије културе и уметности, у значењу релевантном за овај осврт, као и до развоја неких сродних и граничних дисциплина долази тек средином 60-их година, нешто пре или баш у време оснивања Завода: такорећи коинцидирају, у размаку од годину-две, преводи капиталног дела Социјална историја уметности и књижевности (А. Хаузер, 1967); познате антрополошко-културолошке студије Дух времена (Е. Морен, 1967), о којој је аутор ових редова, на основу оригиналне француске верзије, направио осврт за часопис Гледишта још 1965. године; Филозофија нове уметности (Т. Адорно, л968); објављивање прве Социологије културе и уметности (М. Илић, 1966); Социологије уметности (М. Ранковић, 1967); организовање наставе из социологије на последипломским студијама на Филозофском факултету у Београду (Д. Јеремић, В. Милић, В. Павићевић, 1966/67), социологије књижевности на Филолошком факултету у Београду (М. Илић, 1973), социологије културе на последипломским студијама на Факултету политичких наука у Београду (М. Илић, затим Р. Божовић, 1967/68); увођење одсека Организације сценско-уметничких делатности, почетком 60-их, на Факултету драмских уметности (А. Ујес).

На том и таквом интелектуалном пољу, при крају 60-их, појављује се Завод за проучавање културног развитка који, с малом екипом људи различитог профила и са не баш тако јасно дефинисаном улогом – према Закону о оснивању и првом Статуту у први план се истичу проучавање друштвених промена и изналажење могућности и облика примене савремених метода рада и унапређивање културних делатности – настоји да уочи основне карактеристике главних актера на том пољу и нешто боље осветли мање позната или готово непозната места на њему. Могло би се слободно рећи да су сви из те мале екипе у првих неколико година – уз искусног предводника какав је био Стеван Мајсторовић, Миливоје Иванишевић, Мирјана Николић, Вера Наумов-Томић, Добринка Хаџи-Славковић,Триво Инђић, Милош Немањић – учили и стицали своје истраживачко искуство, али су убрзо дошли и резултати. У другом колу едиције Култура и друштво, у издању “Вука Караџића” из Београда, поред књига Културеме др Милоша Илића и Култура и некултура др Милана Ранковића, појавила се и књига Културне потребе мр Милоша Немањића (Београд, 1974).

Из првих потпунијих осврта на рад самог Завода, за период 1967-1978, који се поклапа с успешним управљањем Стевана Мајсторовића овом истраживачком установом, може се уочити не само ширина захвата у интелектуално односно културно поље, већ и разноврсност тема које су обрађиване. Радовима посвећеним кадровима у установама културе, културном животу радничке и сеоске омладине, домовима културе, материјалној основи културног живота села, уметничким удружењима, слободним уметницима, уметничкој публици, програмима културног развоја Србије и Београда и других општина, стални сарадници Завода и бројни спољни сарадници (Р. Микашиновић-Грујић, М. Тодоровић, М. Ахтик, Н. Попов и др.) описали су, маркирали и препознали основне структуралне карактеристике интелектуалног односно културног поља.

Анализа неких од тих радова показала би сву динамичност и сложеност појединих сегмената тог поља. Примера ради, само у осам уметничких удружења у Србији, у време истраживања 1968. године, било је 3000 чланова, од којих је највише било у Удружењу драмских уметника (820), Удружењу ликовних уметника (572) и Удружењу књижевника (559). За првих 10-ак година, у Заводу је обрађено око 60 тема односно пројеката мањег или већег обима: истраживачких, програмских, документационих. Оснивачком језгру Завода у овом раздобљу придружује се још 10-ак истраживача: Д. Мојсин, Т. Инђић,В. Икономова, К. Павловић, Р. Росандић, Р. Ђокић, В. Павловић, Б. Стојковић, В. Илић, Д. Обрадовић – успостављајући тако, за дуги низ година, доста стабилну истраживачку основу. Са великим бројем спољних сарадника, без којих многи пројекти не би ни могли да буду прихваћени, Завод је прерастао у прави истраживачко-развојни центар (Гласник Завода, број 1, 1980). У ствари, кроз сарадњу на бројним пројектима који су наручивани од Завода или које је ова истраживачка установа по сопственој процени значаја појединих проблема у култури лансирала, вршила се једна, својеврсна осмоза интелектуалних потенцијала тога времена, можда интензивнија него у случају било које друге установе сличне врсте, која је била затворена у својим персоналним оквирима.
Упоредо с овим, постојала је још једна значајна интелектуална струја, неодвојива од Завода.

Покретањем часописа Култура, часописа за теорију и социологију културе и културну политику што је, такође, заслуга Стевана Мајсторовића, већ 1968. године отворен је још један изузетно значајан интелектуални канал за струјање идеја. Све оно што Завод у оквиру своје редовне делатности није могао да оствари – због ограничених материјалних средстава, релативно узане персоналне истраживачке базе, ограничења која је наметао оснивач и финансијер – нашло је, уз редакцијски рад заснован на високим професионалним критеријумима, свој простор на страницама овог часописа. Само у првих десет бројева, 1968-1970, објављено је 185 прилога, почев од чланака домаћих аутора, истраживања, анкета, тематских разговора, до приказа књига страних и домаћих аутора и приказа саветовања, фестивала и изложби. Од више од 200 аутора, чија су имена дата у именском регистру прве библиографије Културе, готово половина припада домаћим ауторима.

Писали су за овај часопис, да поменемо само неке: Јован Аранђеловић, филозоф, Слободан Бакић, социолог, Богдан Богдановић, архитекта, Алекса Буха, филозоф, Милан Чолић, књижевни преводилац, Јеша Денегри, историчар уметности, Добрица Ћосић, књижевник, Драгутин Гостушки, музиколог и композитор, Милош Илић, социолог, Радомир Ивановић, књижевни историчар, Радослав Јосимовић, филолог, Милан Кангрга, филозоф и многи други ( Библиографија часописа за теорију и социологију културе и културну политику „Култура“, 1-10, 1968-1970).

Нимало није случајно да је редакција овог часописа, који је означио прави продор у сферу специјализоване периодике, већ у новембру 1969. године уприличила разговор у редакцији на тему: Дефинишите три најзначајнија културна задатка, и позвала двадесетак истакнутих интелектуалаца различитих генерацијских и професионалних припадности, међу којима су били: Миодраг Б. Протић, Добрица Ћосић, Милисав Савић, Миладин Животић, Слободан Стојановић, Светозар Стојановић, Триво Инђић, Небојша Попов, Даница Мојсин и други.

Маколико се разговор водио и у знаку једне, за то време препознатљиве идеолошке парадигме – социјализам, самоуправљање, итд. – било је очигледно да су учесници настојали да у критичкој рефлексији укажу на заиста фундаментална питања културе тога времена. То је било приметно у излагањима Д. Ћосића, М.Б. Протића, С. Стојановића, али и других учесника. Добрица Ћосић је поставио питање: „Да ли је са постојећим снагама и у постојећем свету који се тако незадрживо универзализује, могуће и има ли смисла на нашем тлу делати и радити на извесном културном моделу, цивилизацијском моделу, који би један народ, једно доба, једну генерацију, у историјском смислу, персоналније означио?“ (Д. Ћосић, 69:84). Слободан Стојановић, драмски и прозни писац, изразио је мисао да би сфера културе морала да буде основни и најважнији фактор интеграције друштва, и навео које отпоре тој интеграцији види у нашем друштву. По његовом мишљењу „отуђеност социјалне, политичке и културне елите од базе“ – само је једна од тих препрека (С. Стојановић, 69:103).

Ово подсећање и, условно речено, ова мала дигресија, имали су за циљ да покажу да је једна нова, истовремено нетипична установа у интелектуалном пољу, имала снажну потребу за саморефлексијом, за изналажењем сопственог пута у сложеним истраживачким подухватима, за превазилажењем наслага из административне и идеолошке сфере културе.

У том смислу, улога часописа Култура, поред оне часописне, увек је била и корективна, критичка у односу на официјелну културно-политичку парадигму, самоосвешћујућа у културном пољу. И касније, на почетку осме деценије, када Завод улази у нову фазу развоја, редакција часописа организује тематске разговоре о актуелним проблемима културе и културне политике. Тако, на пример, 1981. године објављује „Разговор о културној политици“ , у коме су учествовали: Радослав Ђокић, Бранко Прњат, Миодраг Богићевић, Димитриј Рупел, Томислав Дретар, Чедомир Мирковић и Ксенија Гавриш (Култура, 1981, 53, 90-132). У том броју објављена су и два прилога експерата са Скупа стручњака о развоју културних политика у Европи, који је у организацији Унеска одржан децембра 1980 у Хелсинкију: Културна демократија у Западној Европи Ричарда Пајна и Културна демократија Жан-Марк Меклија.

Завод за проучавање културног развитка је до пред крај 70-их прошао своју прву развојну фазу. Стеван Мајсторовић, оснивач установе и њен успешни директор 11 година, најзаслужнији за њен успон и отварање према свету одлази у пензију 1978. године. Својом књигом Култура и демократија, објављеном 1977. године, у ствари прерађеном докторском дисертацијом одбрањеном на Факултету политичких наука, овај велики прегалац у култури заокружио је у извесном смислу своје дугогодишње бављење проблемима културе, овога пута у једној културно-историјској равни. Круну његовог рада, посматраног из угла културе, несумњиво представља његова књига-монографија Културна политика у Југославији, објављена на енглеском и француском језику у издању Унеска 1980. године.

На чело Завода долази Едуард Иле, предузимљиви човек из сфере културне праксе и културне политике, који ће свој печат установи дати у наредних шест година, колико је био директор. Почетак ове нове фазе у развоју Завода поклапа се са завршетком реконструкције и доградње зграде у Риге од Фере број 4, по пројекту арх. Предрага – Пеђе Ристића, која ће постати симбол новог имиџа ове установе. Започети још за време С. Мајсторовића, ови послови на уобличавању наменског простора за потребе Завода успешно су приведени крају управо у време Е. Илеа.

И мада у персоналном саставу Завода током осме деценије није дошло до већих промена – неколико озбиљних истраживача дошло је већ средином претходне деценије: Р. Ђокић, 1974., Б. Стојковић, 1975., В. Илић, 1976., могло би се рећи да је настала извесна промена у квалитету тог састава. Већ средином 80-их Завод има пет доктора наука: Радослав Ђокић, Веселин Илић, Вера Икономова, Милош Немањић и Ружица Росандић. Осим Веселина Илића, сви остали су докторирали као истраживачи у Заводу. С једне стране, ово је имало великог значаја за конституисање научне јединице у оквиру Завода и за отварање према ресурсима за финансирање научних пројеката (Републичка заједница науке и Београдска заједница науке), а с друге, подигао се ниво научних аспирација ових истраживача, што је имало за резултат већи број научних пројеката.

Једна од карактеристика ове развојне фазе Завода као стручно-научне истраживачке установе, управо се огледао у реализацији неких већих, фундаменталнијих научних пројеката, попут оног рађеног за Одбор за ИИИ миленијум САНУ, на чијем је челу био академик Александар Деспић. Из сложеног пројекта на коме је радила већа група истраживача (др Р. Росандић, др М. Немањић, др А. Минић, М. Иванишевић, Ацо Дивац) произашло је неколико објављених и необјављених студија, као што су Културна ситуација у Београду и Србији (Београд, 1985) и Организације културе и нове културне потребе (Београд, 1989 – необјављено).

Упоредо с тим, у Заводу је у овој деценији 1981-1991, реализовано и неколико других великих пројеката, заснованих на научној методологији и озбиљном истраживачком раду, иако нису имали статус научних пројеката, као што је, на пример, пројекат с објављеном монографијом Издавачка делатност у Србији 1968-1978 (Београд, 1981). На овом пројекту се окупила велика група сарадника, из Завода и више са стране (М. Немањић, Ј. Јанићијевић, Б. Видановић, С. Љубоја, Е. Насковса и др.), који су у овом раду пружили увид не само у обим и структуру издавачке делатности у Србији, већ дали и један објективан и систематизован приказ социокултурних услова у којима је издаваштво тих година вршило своју културну и социјалну мисију. Сличног карактера и мала по обиму, али значајна студија јесте и Књига и читање у Југославији, објављена на француском језику у издању Унеска (Парис, 1981) и на српском језику у издању Југословенске комисије за сарадњу са Унеском (Београд, 1982), коју су реализовали М. Немањић и Ј. Јанићијевић.

Показало се да Завод, као експертска установа, с потенцијалом и за научни рад, може да буде у служби не само културне администрације као реализатора државне политике у сфери културе, већ и од помоћи значајним актерима на културном пољу као што су, у претходно наведеним случајевима, издавачке куће, значајне организације за међународну културну сарадњу или асоцијације неких значајних културних установа. Такође, када је реч о истраживачкој линији и оријентацији у оквиру програма рада Завода током 80-их, треба пратити траг истраживања оног великог и значајног сегмента који се односи на истраживање публике. Истраживања читалачке публике и посетилаца музеја (М. Немањић), позоришне публике (В. Икономова, В. Јокић и др.) – управо је траг који је остао из ових година истраживачког рада.

Између ова два пола, назовимо их институционалном културом и културном јавношћу, постоје многа међупоља која су била предмет истраживања Завода и његових сарадника. Само један потпунији увид у целокупну продукцију, у сва истраживања Завода за раздобље 1967-1990, омогућава сагледавање ширине тог културног поља и разноликих „парцела“ које су обделаване на њему ( Пројекти Завода 1967-1990, специјални број Гласника, 1991). Од аматеризма, преко проблематике везане културу и децу, за културу и рад, преко културних манифестација, ликовне и музичке културе, до награда у култури, регионалног културног развоја, проблематике села и културе, урбане културе и задужбина и фондова – велики је број мањих или већих пројеката, неких потпуно завршених и објављених, неких пројектно и ауторски завршених али необјављених, а неких тек датих у виду развијених нацрта пројекта.

Пред крај ове деценије, започете интензивним истраживачким радом почетком 1981. и касније, долазила је све више до изражаја извесна напетост између научно-истраживачке оријентације једног дела истраживача и стручно-истраживачких амбиција другог дела. Настојања да установа у целини постане научно-истраживачка нису уродила плодом, јер се за тако нешто нису стекли потребни услови, а осим тога, потреба за краткорочнијим експертским анализама и даље је била један од основа рада ове установе. Постоје пројекти који су били на граници између једног и другог, као што је, на пример, пројекат Школа-средиште културе, који је окупио социологе, педагоге, психологе и стручњаке других профила, који је требало да се, као апликативно истраживање, реализује током више година. Остао је, нажалост, на потпуно разрађеном Нацрту пројекта, објављеном у омањој књижици (В. Илић, 1989).

Истовремено, појавиће се већ крајем 80-их и почетком 90-их неколико значајних књига истраживача Завода, које су настале било као резултат прерађених докторских дисертација, као што су Прва дечија књига (Р. Росандић, 1987), Филмска и позоришна публика Београда 1961-1984 (М. Немањић, 1991), било као резултат самосталног научног рада, као што је књига Митологија и култура (В. Илић, 1988). Други, стручно-истраживачки ток такође је обогаћен с неколико веома значајних монографских студија, као што су Београдски симфонијски оркестри: нови модели организовања (В. Икономова, 1989), Невоље културе (М. Иванишевић, 1991) и Задужбине, фондови, фондације и легати у култури Србије (З. Аврамовић, 1992).

Тако се, на известан начин, почетком 90-их заокружује једно истраживачко раздобље ове установе која је за тих, такорећи 25 година рада, била у сталном трагању за својим идентитетом, за својим местом у културном пољу – без обзира на све своје несумњиве успехе и резултате. Шта се, међутим, дешавало са Заводом у последњој деценији, деценији која нас спаја управо с временима садашњим, са 35-годишњицом рада ове установе?

Све установе, поготово оне које немају дуго трајање и које су настале као израз неких нових потреба, доживљавају своје метаморфозе и подложне су ударима који долазе из окружења, из самог културног поља. Пјер Бурдије је овај однос установе са својим окружењем одредио као однос двоструке кореспонденције, снажног међусобног условљавања, који никада није исцрпљен без остатка, било да је реч о установи, било да је реч о окружењу. Једна наша умна жена, Марија Илић-Агапова (1895-1960), оснивач Библиотеке града Београда и Музеја града Београда, то је изразила на свој начин: „Свака установа мора бити искоришћена до њених максималних граница, мора дати највише што у својим приликама, материјалним и моралним могућностима може дати… “ (М. Илић-Агапова, 2002). Додала је још да свака културна установа нема само културну већ и социјалну функцију. Да ли је Завод у том раздобљу, од непуних 25 година, „искоришћен до својих максималних граница“ – питање је на које одговор делимично може да се даје и у оваквим освртима, али коначнији суд, чини ми се, моћи ће да се изрекне можда тек на 50-годишњицу ове установе, када о раду ове установе с одређене дистанце буду судиле нове генерације.

Персоналне промене које су настале на самом почетку 90-их – одлазак из Завода М. Немањића, В. Илића, Р. Росандић – колико израз неке унутрашње динамике и индивидуалних мотива сваког од наведених истраживача, исто толико је и резултат дубљих промена на културном пољу, нарочито у сфери управно-административног сегмента тог поља. Мада ослабљен одласком поменутих истраживача, међу којима је био и дотадашњи директор М. Немањић, Завод је још био довољно истраживачки јак да настави своју мисију, али је изостала она друштвена подршка коју је ова установа имала од стране оснивача и финансијера у ранијем периоду, а истовремено се сузило и оно културно поље са кога су долазиле материјално осигуране институционалне поруџбине.
Смењивали су се министри за културу (М. Ранковић, М. Ђукић, Н. Поповић-Перишич, Ж. Симић), покушај реформе културне политике био је више декларативан него озбиљно промишљен и заснован на сагледавању развојних токова на културном пољу, па је у таквим социјално-политичким и социјално-културним приликама и рад Завода постао, условно речено, некористан. Људи који су остали у Заводу и који су руководили установом у раздобљу 1991-1997 – искусни и угледни истраживачи – мр Т. Инђић, др Б. Стојковић, М. Иванишевић – настојали су и успевали да установу одрже у основном курсу, упркос неповољном окружењу. Међутим, из Завода убрзо одлазе и два искусна истраживача (мр Т. Инђић, 1992, мр Б. Стојковић, 1994), а у пензију, такође, двоје дугогодишњих и искусних истраживача (др В. Икономова, 1992. и М. Иванишевић, 1997), тако да ова установа, такорећи, остаје без свог истраживачког кадра. На овом примеру јасно се види како је тешко стварати, изграђивати и уобличавати једну нову установу, а како ју је лако брзо разградити.

Часопис Култура, тај други “културни погон” Завода, такође има прекид у својој дугогодишњој културној мисији, који, сва срећа, није дуго трајао. После два значајна двоброја: 91-92 за 1993, посвећеног верској толеранцији и 93-94 за 1994, посвећеног токовима позоришне комуникације (уредник Б. Стојковић), настаје прекид од близу две године, када се, 1997. године, појављује број 95, с темом броја „Екологија и култура“ (и даље уредник Б. Стојковић).

Те 1997. године, Министарство културе Србије поставља за директора Душана Ч. Јовановића, театролога, који на ову дужност долази из Музеја позоришне уметности. Уз нешто већу подршку оснивача, који се сада јавља и као главни мање-више једини финансијер, Завод, са крајње редукованим истраживачким кадром (у међувремену, на сву срећу, у установу долазе двоје младих социолога, Љиљана Бендераћ и Слободан Мрђа), почиње полако да се консолидује и оживљава неке облике свога рада.

Управо 1997. године, је и 30-годишњица Завода, која је прошла без посебног обележавања. Прилог овом јубилеју био је издат Инфо 1, с најсажетијим подацима о настанку установе, основним програмским активностима, селективном библиографијом и списком свих сталних сарадника који су били у Заводу до тада. ( Инфо 1, Завод за проучавање културног развитка 1967-1997). Кроз Завод је, не рачунајући промене у персоналном саставу настале доласком др Весне Ђукић-Дојчиновић, прошло 47 сарадника. У Заводу су се најдуже задржали: М. Иванишевић (1967-1997), М. Николић (1967-1992), М. Немањић (1967-1991), В. Икономова (1970-1992), Вера Наумов-Томић (1967-1986) и Ружица Росандић (1973-1991).

Ово последње раздобље, од доласка Душана Ч. Јовановића за директора до смене у марту 2001. године, када за директора долази др Весна Ђукић-Дојчиновић, изузетно је динамично и практично се завршава крупним друштвеним променама започетим септембра односно октобра 2000. године и заокруженим децембра исте године. У те четири године, у историјату ове установе прелазне у извесном смислу, сместиле су се ипак неке активности вредне пажње. Слободан Мрђа, социолог, спровео је истраживање Културни живот студената Универзитета у Београду, настављајући тако истраживачку традицију ове установе (Инфо 3, јануар 2000).

Организовано је неколико тематских расправа, међу којима је била и расправа о теми Развој и финансирање српских позоришта (Инфо 7, август 2000). Посебна публикација Музеји Србије, коју је припремила Љиљана Бендераћ, такође социолог, објављена 2000. године, наставак је успешних документационих радова из претходног раздобља. Најзад, са јубиларним, 100. бројем часописа Култура, објављеним 2000. године, заокружено је, могло би се рећи, историјско раздобље излажења овог часописа. Посебну вредност овом броју даје Библиографија, која пружа увид у 1.313 прилога објављених од 1968. до 2000. године.

Са доласком др Весне Ђукић-Дојчиновић почетком 2001. године на чело Завода за проучавање културног развитка отвара се, несумњиво, следеће раздобље у животу и раду ове значајне установе. Измењено интелектуално односно културно поље, нова културна политика, бројне нове иницијативе и још бројнији нови субјекти на културном пољу, бројни млади истраживачи различитог профила, почев од антрополога, социолога, психолога, политиколога до организатора, продуцената, менаџера у култури, који чекају на своју шансу да се докажу, отвара Заводу перспективу да, поучен искуствима из 35-годишњег рада, стане у ред модерних истраживачких установа каквих је данас у свету, посебно у Европи, велики број.

Природна смена генерација – деца рођена почетком 70-их данас су у пуној физичкој и интелектуалној снази – и потреба да се у једном интердисциплинарном приступу дође до успешног одговора на питање „како да се изведу систематске студије културе у њеном друштвеном контексту“ чине ову перспективу извесном (D. Crane, 94)