"> Објављено друго коло едиције „Присуства“ | Завод за проучавање културног развитка

Објављено друго коло едиције „Присуства“

Из штампе је управо изашло друго коло едиције „Присуства“, у којој су објављене збирке поезије аутора награђених на књижевном конкурсу за младе песнике „Новица Тадић“, расписаном у јануару 2019. године. Издавач едиције је Завод за проучавање културног развитка, а покретач Министарство културе и информисања Републике Србије.

У другом колу едиције објављене су следеће збирке поезије: „Песма галиота“ Бранислава Живановића, „Сабрани страхови“ Јелене Блануше и „Municipium S“ Спасоја Јоксимовића.

Уредник едиције је Драган Хамовић, а чланови редакције Јана Алексић, Миломир Гавриловић, Никола Маринковић, Марко Аврамовић и Владимир Коларић (секретар). За дизајн и прелом текста заслужан је Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду.

Рецензенти су издања из овог кола едиције „Присуства“ представили овако:

Збирка Песма галиота Бранислава Живановића обликован је у сустицају различитих поетичких, културних и дискурзивних традиција. Изводећи ауторефлексивна осветљења лирског сопства на хоризонту отуђеног света, аутор посеже за дубљим утемељењем како певања, тако и саме егзистенције посредством мита, ангажмана и симболизације географско-културних предела. Међу традицијским фигурама које аутор бира да би рекао нешто више о свету, издвајају се оне, попут Т. С. Елиота или Е. Паунда, које на први поглед не конвергирају дискурзивном залеђу лирског ангажмана, али га на ширем плану успешно заокружују. Сложене интертекстуалне и интердискурзивне везe остварене су варирањем строфичне организације песама и градирањем различитих валера сржне лирске представе учинковито употребљеним реторичким средствима. Поетичка равнотежа рукописа остварена је променом лирског фокуса са урбаних на приморске пределе, чиме се остварује семантичко кретање ка никада довршеној егзистенцијалној целовитости. Суверено се крећући кроз ове брижљиво изграђене слојеве песничког текста, Бранислав Живановић је потврдио ширину песничког талента и висок ниво артикулационог умећа.

(Никола Маринковић)

Збирку песама Сабрани страхови Јелене Блануше одликује тих и умерен глас који упорно преиспитује обремењена животна искуства и трага за тектонским потресима и благим проникнућима кроз које се неконтролисано отворе или затворе понори између трауматичних сећања и свести што их бокори и о њима промишља. Дужна мера индивидуалне и породичне исповедне потребе се или локализује у просторе детињих сећања или у мòре одраслог човека, или се пак обликује на развијеном дијахронијском плану који зазива искуство историје и намета рата који су одредили тегобни обзор како минулих људи, тако и свести што их из мрака историје призива. Језиком страха и проживљеног бола реконструише се поетски простор у којем се, упркос свим активираним и препознатим тескобним искуствима, ипак може назрети могућност тражене наде и нeдосегнутог мира. Ипак, у овој књизи је, пре свега, пажња усмерена ка сугестивном и рефлексивном напору којим се промишља природа самог страха. Није реч о заснивању дијалектике, већ о борби са трауматичним искуствима која траже пробој у језик. Јасније од аналитичке намере је исказана потреба да се страхови искажу – и да се изговорени страхови окамене у речима, и у времену.

(Миломир Гавриловић)

Municipium S Спасоја Јоксимовића je слојевитa песничкa структурa унутар које се описује тоталитет стварности. Ауторова митопоетска визија захвата време дугог трајања, чему је претпостављена метафизичка парадигма цикличности и есхатолошка завршница света. Тачке и координате на свом монументалном временско-просторном дијаграму Јоксимовић уписује упошљавањем интердискурзивних релација, па његови тропи и фигуралне микро композиције, осим из домена уметности, потичу из археологије, климатологије и теологије. Емпиријски уочене облике аутор провлачи кроз мрежу суптилно наговештених, али понорних телеолошких питања о позицији сопства, трагајући за архетипским моделима постојања. Иако је усредсређен на конкретан животни одсечак, Јоксимовић задире у велике историјске и митске наративе, покушавајући да проникне у однос човека и хронотопа, пролазности и трајања. Догматске истине преломљене су кроз апартни језички доживљај, без пресликавања или рекапитулације канонске симболике, што овом рукопису даје посебан уметнички квалитет. Јоксимовићев песнички израз одликује поступак закључавања у језику због чега се значењски слојеви његових песама читаоцу поступно откривају, налик песништву Момчила Настасијевића, Злате Коцић, па и самог Новице Тадића.

(Јана Алексић)