Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији

Координатор: Синиша Стефановић
Сарадници: Маја Маринковић, Душица Миловановић, мр Слободан Мрђа, Предраг Пивљанин

Током протеклих година почела је да се развија дебата о статусу српске ћирилице: о значају и присуству у медијима, у школама, у књижарама, у канцеларијама, у навикама грађанства. Проблем је опстајао на маргини јавне свести, уз понеки чланак у културним рубрикама водећих медија, на мање познатим интернет презентацијама и делатностима навладиних организација и појединаца. Србија је земља у којој се исти језик пише српском редакцијом ћириличког и штокавском редакцијом латиничког писма. Било би очекивано да ћирилица, с обзиром на национални састав становништва, културно наслеђе, члан 10. Устава којим је дефинисана као службено писмо и Закон о службеној употреби језика и писма („Службени гласник“ бр 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005) доминира над латиничним писмом. Стварност указује да то није случај.

Данас је веома тешко на киоску пронаћи новине штампане ћирилицом, у продавницама ни амбалажа домаће робе ни декларације на страној не преносе информације на ћирилици, филмови и инострани телевизијски програми преводе се у највећем броју случајева латиничним писмом, рекламне поруке су латиничне, све телевизије са националном фреквенцијом, изузев РТС, имају латинични лого и латиницу као писмо заштитног знака и елемената програма, на улици и у тржном центру је у видном пољу нема. Ћирилица је нестала из свакодневне перцепције становника Србије. Тако је, примера ради, једном од аутора пројекта млађа жена која продаје новине у једној од централних београдских улица без устезања рекла да се ћирилицом уопште не користи: нема је у телевизијским програмима које прати, интеренет презентацијама које је интересују, новинама које чита, мобилном телефону којег користи.

Проблем опадајуће улоге српске ћирилице у јавној употреби и приватној комуникацији од темељног је значаја за културу Србије. У одсуству јасно дефинисане националне културне политике, није нерелна могућност да постојање српске ћирилице, par excellance примера светске културне разноликости, буде најозбиљније угрожено. Уколико, скептика ради, по страни оставимо прокламоване вредности Европске Уније, остаје чињеница да проблем постепеног нестанка српске ћирилице, која језик дели са латиницом у битно измењеним околностима, јесте јединствен и научно вишеструко интересантан феномен.

У времену у којем дневно изумиру језици, с њима културе и народи историјом непривилеговани писмом као основним инструментом културне самостојности и самоочувања, лакомислен однос према српској ћирилици требало би да буде прекинут и замењен брижљиво успостављеним системом мера за очување и унапређење њеног положаја и значаја. Пројекат „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији“ замишљен је као прилог том процесу.

Погледајте Прелазни извештај (2014) и изворну грађу