„СУСРЕТИ МАЛРО“: Извештај са семинара о културном менаџменту „КЊИГА“

У среду 16. децембра одржан је у Галерији Завода за проучавање културног развитка Семинар о културном менаџменту „Књига“. Семинар су, у оквиру програма „Сусрети Малро“ организовали Министарство културе Србије, Министарство културе и комуникација Републике Француске, Амбасада Републике Француске, Француски културни центар у Београду и Завод за проучавање културног развитка.
Семинар су пригодним речима поздравили директор Завода Александар Лазаревић, специјални саветник министра културе Зоран Хамовић и Паскал Делпеш (Pascale Delpech), саветник за сарадњу и културне делатности и директор Француског културног центра, да би потом Винсент Лоренцини (Vincent Lorenzini), шеф пројекта у делегацији за међународну сарадњу Министарства културе и комуникација Француске, говорио о сарадњи у области културе између Француске и Србије и програму Сусрети Малро.
Садржај предавања гостију из Француске могао би да се сведе на опис деловања институција у културном систему који је регулативом у сегменту који се односи на књигу обухватио све учеснике: ауторе, преводиоце, издаваче, штампаре, дистрибутере, књижаре и библиотеке.
Тако је у стручном делу семинара Наташа Кубиак (Natacha Kubiak), представник Одељења за међународну сарадњу Националног центра за књигу (Centre national du livre – CNL), представила програме помоћи које Центар пружа интернет презентацијама издавача, библиотекама за дигитализацију стручне периодике, књига и штампане баштине уопште, те другим облицима подршке у том сектору. Карактеристичан пример помоћи коју даје Национални центар за књигу je интернет библиотека Галика која је за дигитализовање књига за која не морају да се плаћају ауторска права у периоду 2007-2009 дотирана са 19 милиона евра. Другим предавањем, одржаним у послеподневној сесији, представила је историју, начин финансирања институције (са две трећине буџет од око 40 милиона евра долази из такси на средства за репродукцију и штампање), начин дистрибуције и примаоце помоћи у облику бескаматног кредита у висини од највише 50% укупних трошкова пројекта. Корисници помоћи су аутори, преводиоци, издавачи, библиотеке и манифестације, нпр. сајмови или фестивал стрипа, али и књижари, јер политика књиге у Француској подржава опстанак малих и независних књижара.За нашу публику је од посебног интереса био део излагања који се односио на принципе и механизме помоћи у преводу и издавању иностране књиге на француски и обрнуто.
Професор Бертран Лежендр (Bertrand Legendre), ментор на мастер студијама из области издаваштва представио је структуру издавачких кућа у Француској, од највећих, група Ашет (Hachette) и Едитиса (Editis) који се баве издаваштвом, дистрибуцијом и књижарством, преко специјализованих издавача до малих провинцијалних кућа које се баве само издавањем. У Француској првих неколико година рада преживи половина издавача: чаша до пола пуна, како он сматра.
Историјат и делатност Националне библиотеке Француске представила је Елизабет Фреј (Еlisabeth Freyre), представник Одељења за међународну сарадњу. Библиотека чија историја сеже до 1537. и одлуке краља Франсоа Првог да се почне систематско сакупљање правне грађе доживљава процват од 1988 и одлуке предеседника Франсоа Митерана из 1988 да се подигне „велика библиотека сасвим новог типа“ (Une très grande bibliothèque d’un type entièrement nouveau): данас она на пет локација чува и на кориштење пружа више од 13 милиона књига и тисканица, 250000 рукописа, 350000 колекција периодике те више од 13 милиона примирака друге библиотечке грађе, од фотографија до географских карата. Фонд се годишње увећава за имперсиван број од више од 65000 књига, више од 1200000 периодичних издања и више од 72000 јединица остале специјалне грађе. Национална библиотека Француске је и много више од тога: она кроз разне облике сарадње окупљаја велики број домаћих и иностраних библиотека, носилац је међународне сарадње у библиотечкој и делатностима дигитализације, кроз програме обуке и стандарде које намеће властитим технолошким решењима она је уистину центар не само Француске, већ франкофоних култура. За утеху, ако то може да буде утеха библиотекарској струци и културној јавности у Србији, годишњи буџет ове институције је за наше прилике незамисливих 272 милиона евра.
С друге стране, говорници из Србије су приказивали и коментарисали недостатак адекватне правне регулативе, застарелост прописа, недостатак државне подршке издавању научних и других вредних али некомерцијалних дела, веома тешку ситуацију насталу када су стари издавачи и књижари пропали у приватизацији док се већина нових интересује само за профит не обазирући се на квалитет од избора наслова, преко елементарних ствари као што су квалитет превода, лектура и коректура, ликовна обрада. Двојица реномираних издавача, Зоран Стојановић и Петар Живадиновић указали су из прве руке на јошмноге проблеме, од непоштовања ауторских права и пиратства које се не санкционише у судовима до чињенице да озбиљне, стручно преведене, научне књиге једноставно нису интересантне књижарама па их оне и не износе пред читаоце.
Весна Ињац-Малбаша, заменик директора Народне библиотеке Србије приказала је мноштво тешкоћа које централна библиотечка установа има у свим сегментима својег разуђеног деловања: добар део проблема потиче ис спорих промена у законској регулативи и преносу надлежности са некадашњих савезних на данашњи државни ниво. Карактеристичан пример је обавеза достављања обавезног примерка: у Србији то ради штампар уместо издавача и то у 10 примерака уместо сасвим довољних два. Проблем је и код издавача: од око 2000 регистрованих 1900 плаћа чланарину ISBN агенцији, док је свега 300 издаје више од 10 књига годишње. Издавачи се недовољно обраћају Народној Библиотеци и у случају других агенција и регистара које су под њеном надлежношћу. Посебан проблем представља вођење статистике о издаваштву јер Завод за статистику и даље користи правилнике старије од 30 година у којима су поделе неадекватне а читав низ нових врста издања непознате.
Милена Драгићевић Шешић је говорила о неопходности државне подршке књизи као делу културне политике узевши у обзир скученост домаћег тржишта и општи суноврат ка култури спектакла и површности. Она пут ка решењу проблема струке види кроз самоорганизацију издавача ради лакшег приступа државним и инотраним фондовима за подршку, адекватну културну политику државе која треба да се обазре на значај књиге уопште и културу посебице, те кроз регионална, европска и светска повезивања да би се у сектору издаваштва достигао пожељан ниво професионалне етике. То би требало да буде подржано адекватним специјалистичким студијама и медијском подршком.
Зоран Хамовић, издавач по професији, представио је скупу основне статистичке податке и постојеће државне мере подршке. Карактеристика издаваштва у Србији је да је са преко 80% приватно и централизовано у Београду, где их се налази 77%; број издања расте, али опада тираж, који се креће од 500 до 1000 примерака што није башчудно ако се има у виду поразна стататистика је да књигу купује свега 45% становништва.
Као охрабрење навео је чињеницу да се на издаваштво и књигу у министартву културе гледа као на интегралан развојни фактор: стога је основана Радна група за анализу, професионални развој и перманентну едукацију у издаваштву, сачињена од врсних домаћих стручњака, која ће се проблемом бавити стално и предлагати мере којима се, кроз закон и политику, ситуација може побољшати. Да се проблему приступа озбиљно може да се види већ из чињенице да је за период 2010 до 2012 предвиђено доношење закона о издаваштву, оснивање Центра за књигу, Преводилачког центра у Сремским Карловцима и Језичког савета. Пред одлуком је да се период април 2010-2011 прогласи годином књиге, а озбиљно се ради и на припремама за почасно гостовање Србије на сајмовима у Софији, Лапцигу и Солуну.
У завршној речи Зоран Хамовић и Винсент Лоренцини сагласили су се да је дискусија показала да постоји велика потреба за даљом сарадњом и ближим упознавањем са француском праксом у очувању значаја издаваштва, књижарства и књиге.