Трибина: „Креативне индустрије у Србији: перспективе, трендови и развојне могућности“

У петак 27. новембра 2009. одржана је у Галерији Завода за проучавање културног развитка трибина о културним индустријама у Србији. О пореклу појма, дефиницијама и принципима поделе креативних индустрија, те њихових ефеката у привреди Србије исцрпно и статистичким прегледом поткрепљено је говорила мр Христина Микић (Висока школа пословних студија, Нови Сад), уводничар и модератор.

Расправу је већ након првог излагања покренуо проф. Гојко Рикаловић (Економски факултет, Београд) инсистирањем на дефиницији појма „креативна индистрија“ на шта се надовезала мр Светлана Јовичић(Факултет драмских уметности, Београд). Кратко излагање о односу Министарства културе према креативним инустријама и буџетској подршци дала је Милица Кузмановић Јанковић (Начелница одељења за савремено стваралаштво и културну индистрију у Министарству културе) која је, на жалост, потом била присиљена да напусти трибину, што је у извесној мери одредило даљи ток расправе.
Презентацију делатности Академске групе „Akademica“ у првом реду на ревитализацији одређених градских садржаја и културне сцене у граду Ужицу, дао је Александар Ђерић. Његовим бројним прилозима дебати доминирао је став према коме је суштински узрочник проблема у развоју ове гране делатности неадекватан високошколски систем и незаинтересованост за иновацију која произилази из непромењеног провредног и политичкг амбијента: привредом Србије доминирају монополи док партократије контролишу токове средстава из државних фондова.
У све живљој дебати ове тезе су у великој мери еродирала излагања доцента Шумарског факултета у Београду Јелене Матић, Зорана Ћурчина из (владине) Агенције за унапређење страних улагања и промоцију извоза СИЕПА. Након представљања тешкоћа кроз које су пратиле њен покушај да на факултету устоличи индустријски дизајн као појам и прихватање које је уследило након првих успеха у иностранству она је тежиште проблема пребацила на наручиоце, дрвну индустрију, која није спремна или није могућна, због капацитета који спречавају смислену извозну политику, да систематски улаже у развој оригиналних продуката или једноставно не разуме потребу за таквим улагањем. У сличном тону је говорио и Зоран Ћурчин који је кроз неколико примера показао како привреда, необјашњиво или с разлога недостатка професионалности, пропушта могућност државне помоћи која иде до половине трошкова за конкретне подухвате.
Ана Крстић из Теленор фондације приказала је у кратким цртама начин на који та  мултинационална компанија подржава савремене уметнике у Србији: од откупа по конкурсима којима се оплемењује радни простор централа до локализованих акција као што су мурали или дизајн картица мобилне телефоније.
Дебату је поново распламсао професор Рикаловић који је, без негативне конотације, релативизовао „друштвено одговорно деловање корпорација“ и „подршку“ као еуфемизме у корист појмова „тржиште“ и „тржишно деловање“ којима је такођер одбацио примедбу из публике да држава недовољно помаже уметничке занате.
Општи закључак трибине јесте да су креативне индустрије потенцијално изванредно профитабилне и по себи и као све важнија директна или индиректна компонента развоја домаће привреде, као и да заслужују знатно већу и системски уређену пажњу ресорног министарства и локалних самоуправа.