25. мај 2017. Отварање изложбе Марушке Топаловић

Отварање изложбе Марушкин пут свиле бити ће уприличено у четвртак 25. маја у 19 часова у Галерији Завода за проучавање културног развитка.

Историјат свиле креће од древне Кине и царице назване Богињом свиле, којој је по легенди чаура свилене бубе упала у чај. Тајна производње свиле чувана је под претњом смрћу, али у Јустинијаново време, мисионари су успели да прокријумчаре јаја свилених буба у својим штаповима. Тако је сложени процес производње свиле, стигао у Византију у 6. веку и проширио се Европом.
Свилене нити су бојене, али и већ изаткана свила, имала је током историје различите технике украшавања. Савременим сликарима и уметницима дизајна, свила постаје врло инспиративна подлога, пре свега појавом специјалних транспарентних боја које се не отиру, а већ посебан алат за акварел примењљив је и на овој скупој подлози.
Марушка Топаловић започела је своју свилену причу одмах после средње школе, правећи накит од остатака драгоцене тканине, а затим је кренула да слика на њој, усавршавајући своју технику, пуштајући машти и имагинацији да је слободно воде. Разговор са собом и о себи, започела је мудро, андрићевски, читајући између редова своје ЗНАКОВЕ ПОРЕД ПУТА.
Као потомак Карађорђевог војводе Лазара Мутапа, храбро се суочила са животом, са добро осмишљеним оригиналним послом и истрајала је захваљујући визији и одговорности. У корену презимена њеног славног претка је мутавџијски занат, везан за грубу тканину од козје длаке, док је њена свила најтананија и најпрозрачнија. На њој би славни султани могли да опробају бриткост сабље, када би свилу бацила у ваздух. Веза ипак постоји, док се времена неминовно мењају.
Марушкине свилене слике у виду ешарпе или мараме, замотавају се око врата, појављују се на кравати или су детаљ на марамици, нехајно заденутој у малом џепу.


Ауторка свакога дана у свом атељеу, на свили затегнутој чиодама на блинд раму, смишља, креира, распоређује мотиве и спонтано слика. Присуствовала сам самом процесу настанка једне такве слике, која је прво била само мокра прозрачна подлога, а затим су се напрскане капљице разлиле у озбиљне мрље, које би се лаганим додиром четке, пред мојим очима, трансформисале у латице најлепшег цвета или арабеске. Онда је ауторка повукла контурну линију, у сребрном или златном тону, која би допунила композицију и дала завршни акцент. Таман са мером, јер свила као најплеменитији материјал мор