Иако велики тематски комплекси сећања, историјских траума и заборава нису једноставан задатак за савременог песника, Јана Алексић се храбро суочила са њима. Историјски контекст прожет је митопоетским замахом чиме се остварује успео дијалог са традицијом, највећма са песницима који су обликовали представу о Првом светском рату у српској књижевности: Дисом, Бојићем, Растком, Црњанским и поглавито Винавером као песником Ратних другова. Густо метафоричко ткање утискује печат особене поетике песникиње која ниједног тренутка не губи на интензитету, што у коначници омогућава да се о овом тексту може са пуним правом говорити као о успелом песничком остварењу у сваком виду.
Никола Маринковић
