Дужна мера индивидуалне и породичне исповедне потребе се или локализује у просторе детињих сећања или у мòре одраслог човека, или се пак обликује на развијеном дијахронијском плану који зазива искуство историје и намета рата који су одредили тегобни обзор како минулих људи, тако и свести што их из мрака историје призива. Језиком страха и проживљеног бола реконструише се поетски простор у којем се, упркос свим активираним и препознатим тескобним искуствима, ипак може назрети могућност тражене наде и нeдосегнутог мира. Ипак, у овом рукопису је, пре свега, пажња усмерена ка сугестивном и рефлексивном напору којим се промишља природа самог страха. Није реч о заснивању дијалектике, већ о борби са трауматичним искуствима који траже пробој у језик. Јасније од аналитичке намере је исказана потреба да се страхови искажу – и да се изговорени страхови окамене у речима, и у времену.
Миломир Гавриловић
