Иако песникиња признаје да пева из мушког рода, не преза да се осврне на „загнојену, гангренозну компентенцију полности“. Она не заоштрава унапред задате позиције међу половима, као што у савременом песништво понајчешће бива, већ се само пита: „Напосљетку, рашто пол, ако потомство није на радост?” С друге стране, песникиња демонско налази свуда око себе: испод кревета, у кокошијој супи, у откуцавању сата, клању свиња, у дамарању сопственог срца, у гробном и загробном, а понајвише у библиотеци. Лектира показује демонску снагу чак и онда када се вољном бићу изјављује љубав. Песникиња кроз читав рукопис води дискретан дијалог са поезијом Новице Тадића, које нас подсећа да се демонско скрива у свакодневном и обичном. Међутим, код Јелене Калајџије демонско није међу нама да изазива страх. Оно је додатни разлог чуђењу над игром живљења и умирања. А та игра песникињу чини „тужном и слободном од немоћи да поднесе љепоту”. Она, чак, нуди неочекивано оружје против демонског у нама и око нас – безбрижност. А оно своју снагу црпи из – чуда живљења!
Мирко Демић
