U četvrtak 27. januara 2011 održana je, u okviru ciklusa „Pisci o starom i novom gradu“, 18. promocija „Kafe Kulture“
Učestvovali:
dr Zoran Božović, književnik
Kosta Dimitrijević, novinar
Tomislav Krsmanović, književnik
Slobodan B. Đurović, pesnik
Stihove iz knjige kazivao:
Siniša Kukić, glumac
Urednik i domaćin:
Dušan Č. Jovanović
O SLOBODANU B. ĐUROVIĆU
Slobodan B. Đurović rođen je 25. oktobra 1952. u Zemunu, na dan Svete Petke, te ne bi trebalo nimalo da čudi pozamašni opus religioznih pesama koje je napisao. Njegov otac Blažo P. Đurović rodom je iz Bjelopavlića u Crnoj Gori, a majka Kaluška Anđelika je po ocu Vasilju Ukrajinka, a po majci Poljakinja. Naš pesnik završio je crtački odsek na Srednjoj grafičkoj školi u Novom Beogradu, a Višu grafičku školu diplomirao je u Zagrebu. Već četrdeset godina, pored bavljenja šahom, ponajviše se bavio pisanjem poezije, i to kakve poezije, takve da je do danas objavio 10 i slovima deset pesničkih knjiga, od kojih svaka, po mišljenju stručnjaka, ima posebnu boju i osobenost. Za svoje pesničko stvaralaštvo dobio je do sada više vrednih priznanja, od kojih se izdvaja nagrada za najlepšu pesmu napisanu na srpskom jeziku „O, doći će“ na konkursu u Šapcu 2002. godine.
Naš pesnik se prvi put oglasio zbirkom „Molitva neznancu“ godine 1978, a potom su usledile pesničke knjige: „Nežnome“, „Okno na licu“, „Zemunske elegije“, „Slobodar“, „Proplamsaji“, „Palidrvca jeseni“, „Uteha ostavljenima“ i zbirka katrena, koju danas predstavljamo – „Poljubac u mimoletu“. Objavio je i zbirku svetskih katrena „Zvuci četvoropisa“. Njegova poezija prevođena je na desetak svetskih jezika. Neko će se zapitati šta su to katreni, u kojima se pesnički izražava Slobodan B. Đurović. Katreni potiču od francuske reči, koju mi prevodimo na srpski jezik kao mišica, a ustvari znači strofu od četiri stiha. Naš pesnik je godinama prodavao i popularisao knjige na ulici, a pritom je znao da namernicima recituje hiljadu i jednu pesmu, čitajući štogod iz svetske i naše poezije, a tek je tu i tamo recitovao ponešto iz svog pesničkog stvaralaštva. On je odavno shvatio istinu da tek kada se neko čeljade ratosilja sopstva, udalji od sebe i stopi s drugim entitetima i prihvata ih kao svoje, ostaje svoj i neizbežno sačuva vlastiti identitet i tako stekne preduslove da bude samo sebi osobeni stvaralac. Što bi sam pesnik Đurović, rekao u jednom svom neobjavljenom katrenu:
Svi hode pretovareni sopstvom
O, sunuti nutarnji biser, kud puklo!
Žir u odlasku zbaci kapu, da ropstvo
Svrgne, i otpozdraviti hrastu rukom.
