БЕОГРАДСКИ КОНТРАПУНКТ обележио је 60-годишњицу доделе Нобелове награде Иви Андрићу, чија се књижевна дела и даље објављују широм света.
Поздравну реч онлајн публици и учесницима упутила је Маја Гојковић, потпредседница владе Републике Србије и министарка културе и информисања истакавши да је „тежња ка слободи једна од тема која увек заокупљује мислеће људе свог доба, било да је реч о слободном појединцу, народу или држави. У добу у којем живимо, када је модерна технологија делимично успела да разбије комуникационе баријере, остало је отворено питање колико је савремени човек истински слободан. Трка за материјалним богатством, мањак слободног времена и последично све већа удаљеност од природе, довели су до тога да се читав свет запита: – Куда даље? – као што каже наслов овогодишњег Београдског контрапункта“.
Учесници, еминентни гости из региона, осврнули су се на чињеницу да је Иво Андрић у свом говору поводом доделе Нобелове награде за књижевност (1961), пре тачно шест деценија, изразио наду да ће ова награда помоћи међународном промовисању наше књижевности.
Професор Дарко Танасковић, специјални гост конференције, истакао је у свом излагању „да ни партикуларна идеологија, ни општа тотална идеологија спаситељског и свеобјашњавајућег типа, Адрићу никада није била циљ већ политика као рад за опште добро међу народима и међу државама.“
„Андрић је показао да су људи са ових простора у нимало једноставној позицији, односно да су већ у старту бачени у турбулентни простор где се укрштају културе, религије, политички интереси. Оно што на почетку представља благу опасност, да се можда у оваквом једном примарном читању његових дела које је почело након примања Нобелове награде, може говорити о петрификацији, окамењивању тих имаголошких образаца“ – приметила је Елизабета Шелева, позната књижевница из Северне Македоније.
Миро Вуксановић, један од најзначајнијих савремених српских писца, академик и председник УО Андрићеве задужбине, рекао је „да Андрић пре Другог светског рата није прихватио да буде заступљен у антологији хрватске прозе, као и да је збирку приповедака која је објављена у Загребу, у којој су кроатизовани његови изрази, са великом љутњом и бесом поништио и био спреман на судове и расправе. Он се, дакле, определио да пише на српском језику, да припада југословенској култури.“
Песник и есејиста из Хрватске, Ђорђе Матић, подвукао је „да колонијални поглед очекује од уметничких дела из рубних култура, иако се ја са тим не бих сложио, две ствари: егзотизацију и ауто-егзотизацију, али и једноставан стил, једноставан начин презентације поетике.“
На крају, Зоран Милутиновић, професор јужнословенских књижевности на Универзитетском колеџу у Лондону, закључио је „да је Андрић био нека врста антрополошког песимисте, да је био склонији идеји да се ствари неће битно променити на боље, не да ће постајати горе, него да ће увек и у свим временима у различитим облицима постојати исте силе под којима ми и данас живимо и под којима су људи одувек живели.“
Конференција је протекла у добром и инспиративном расположењу, а сви учесници су се на крају сложили да је Андрићева трансидеолошка позиција својеврсан знак поред пута и потенцијални одговор на питање: куда даље.
Завод за проучавање културног развитка захваљује се министарки културе и информисања Маји Гојковић и свим учесницима, посебно нашем прослављеном глумцу Тихомиру Тики Станићу који је маестрално одглумио Иву Андрића у промо спотовима. Целу конференцију можете погледати на Фејсбук страници и Јутјуб каналу Завода.
