На трагу важне теме родне равноправности у културним и креативним индустријама, о питањима родне једнакости или неједнакоси у сектору културе, посебно у области стваралаштва жена, своје ставове изнеле су наше познате уметнице: Тамара Крцуновић, глумица позната по улогама у ТВ серијама: Сенке над Балканом, Убице мог оца и Јужни ветар, Војна академија; Маја Тодоровић, сценаристкиња филма „Ајвар“ и филмског остварења о животу Томе Здравковића; Биља Крстић, чувена етно музичарка, Јелена Бајић – Јочић, редитељка; Биљана Цинцаревић, сликарка и чланице познатог бенда Фрајле. Програмом су модерирале Бојана Субашић и Маријана Миланков, истраживачице Завода.
Питање родне равноправности у културном и креативном сектору је све актуелније, како у медијској сфери, тако и у културној политици Републике Србије. „Данас су за овим виртуелним столом жене, са циљем да што прецизније укажемо на количину изазова са којима се суочавамо, треба нагласити и да питање родне равноправности није само „женско питање“, већ се односи на све мушкарце, жене, девојчице и дечаке“ , рекле су на почетку дебате модераторке Бојана Субашић и Маријана Миланков. Колико је ова тема важна говори и податак да је један од циљева одрживог развоја посвећен родној равноправности и оснаживању жена и девојчица.
Кроз један лични приступ, из својих животних биографија, уметнице су поделиле размишљања о положају жена у култури. Биља Крстић, која има веома богато искуство, дуго година је присутна на уметничкој сцени направила је паралелу о положају уметнице некад и сад: „Данас је женска снага много већа него раније у време кад сам ја почињала са радом, што ми је посебно драго. У време кад сам почињала са Бистриком, ја сам храбро кренула у ту авантуру и ево трајемо пуних двадесет година.“
Биљана Цинцаревић која се у свом ликовном опусу активно се бави питањима положаја жене, и организовала је неколико изложби на ову тему попут HOLY FEMININITY и Woman nature, на тему равноправности изнела је свој став да: „култура увек страда, када се боримо за сопствену егзистенцију. Мене је та ситуација подстакла да истражујем женски принцип, истражујући женску космогонију у другим културама, схватила сам да стари народи на пример немају менталних болести, савремено друштво нас форматира тако да жена стави у запећак оно исконско – породицу, могућност да буде мајка. Кроз рад, али и перформанс Круг жена, који се бавио ослобађањем трансгенерацијских траума наше женске предачке линије, схватила сам да у свему треба пронаћи баланс. Да би имали стабилно друштво, ми морамо имати стабилно корење. Некада су постојали женски шатори, током којих су се жене окупљале и биле једна другој подршка, савремени свет је узајамну подршку жена уздрмао. “
Чланице женског бенда Фрајле Невена и Јелена Буча, осврнуле су се на своје почетке у којима су се пријатељи кладили да ли ће четири жене успети саме. „Временски оквир у којем жене могу да се остваре као мајке, свакако утиче на њихову каријеру. Важно је имати подршку и од државе, како би жене могле да ускладе све изазове мајчинства и каријере.“
Маја Тодоровић, уметница са већ великим успесима, надовезала се коментаришући улогу жена у књижевности. „Не мислим да само жене треба да пишу о женама, данас немамо пример јаког женског јунака, јунакиње која води радњу, то је и даље мушки свет, у коме жена помаже мушкарцу. У кинематографији тај заокрет мора да се деси.“
Јелена Бајић Јочић, која долази из породице познатих мушких уметника, упоредила је мушки и женски пут у уметности. „ситуација је данас много боља него раније, тренутно неколико најјачих продукцијских кућа у Србији воде жене, младе генерације су храбрије и борбеније. Ја нисам песимистична, иако се од рођења борим са мушкарцима. У кинематографији данас има много више жена и врло су успешне, заиста нам недостају женски ликови у остварењима. Глобални утисак је да жене јесу постале агресивније и борбеније, док су се мушкарци завалили у фотеље и чекају.“
Тамара Крцуновић, истакла је да: „у свим сегметима жене троше много више новца на припрему за остварење женског лика. Моје колеге су на пример окарактерисани као прелепи, најпожељнији глумци – нежење од стране новинара, мене никада нису тако представили.“
Учеснице су повеле и живу расправу о продукцији. Тамара Крцуновић истакла је и да глумице понекад имају потребу да и да продуцирају, али је то мушки свет. Сценаристкиња Тодоровић се надовезала да у јавном послу нема много солидарности и то можда и није питање мушко – женских односа, али је приметно да су жене суровије према женама самим.
Сумирајући данашњи отворени дијалог учеснице су се сложиле са препорукама истраживачица Завода да је неопходно покренути конкурсе у култури намењене стваралаштву жена, увести награде у култури за жене ствараоце и жене стручњаке у култури, за најбоља уметничка остварења и пројекте у култури, али да је потребно и охрабрити умрежавање и сарадњу жена.
Завод ће наставити да подстиче културне програме у јавним установама културе који доприносе заговарању родне равноправности и деконструкцији родних стереотипа и улога јер остаје много посла ако желимо постићи родну равноправност у овом сектору.
