Тачке и координате на свом монументалном временско-просторном дијаграму Јоксимовић уписује упошљавањем интердискурзивних релација, услед чега његови тропи и фигуралне микро композиције, осим из домена уметности, потичу из археологије, климатологије и теологије. Емпиријски регистроване облике и појаве провлачи кроз мрежу суптилно наговештених, али понорних питања о позицији сопства, трагајући за архетипским моделима постојања. Иако је усредсређен на конкретан тренутак или одсечак живота, Јоксимовић непрестано задире у велике историјске и митске наративе, покушавајући да проникне у однос човека и хронотопа, пролазности и трајања. Тако су кроз апартни интимни и језички доживљај ствари преломљене догматске истине, без пресликавања или рекапитулације канонске симболике, што овом рукопису даје посебан уметнички квалитет. Песнички израз Спасоја Јоксимовића карактерише поступак закључавања у језику, због чега се значењски слојеви његових песама читаоцу поступно откривају, налик стратегијама које у српској књижевности препознајемо у песништву Момчила Настасијевића, Злате Коцић, па и самог Новице Тадића.
Јана Алексић
