Фокус ове збирке промењен је са визуелног на чулни, па се у њему може ослушкивати пулсирање бића града, бића света и бића појединца снађеног или неснађеног у том свету. Сама насловна синтагма „слушни апарат“ говори нам да неке звукове можемо чути само ако их појачамо, јер је људско ухо неосетљиво на многе дамаре природе, а неки су, пак, сами толико неприродно појачани, да постају доминантни и заглушујући. Средишњи циклус „Зелени талас“ нам указује управо на занемаривање, на ослабљено било природе, на њено уништавање, па је у њему доминантан екокритички став ауторa. Та антисимфонија механизације, тај „крај партитуре“ може означавати само једно – крај природе. Свет се на тај начин претвара у бетонску пустињу, те је на крају збирке у седмоделној поеми „Страсна седмица“ акценат стављен управо на живот лирског субјекта у пустињи, на вечито враћање истог, на живот у коме се догађа и не догађа ништа, где се чује само бујање страха.
Жарко Миленковић
