26. јануар 2016. Отварање изложбе Слободанке Ракић Шефер “Док тамњаника зри”

Поводом празника Светога Саве, 26. јануара 2016. године у 19 часова у Галерији Завода за проучавање културног развитка отворена је изложба слика Слободанке Ракић Шефер.

shefer_web
Изложба ДОК ТАМЊАНИКА ЗРИ уприличена је поводом четири деценије сликарског рада Слободанке Ракић Шефер, која на прави начин презентује резиме свог целокупног стваралаштва. Зрна грожђа, уплетена и провучена кроз препознатљиве мотиве, повезала су лирски и интимно све досадашњих серије радова и комплетног сликаркиног професионалног развоја. Мастиљаво плавом, прозрачно ружичастом ,ћилибарски жутом и маслинасто зеленом тамњаником, сликарка истовремено започиње свој нови циклус, који је још у назнакама и који ће тек да се развије и веже за наше историјске корене и трајања на овим просторима. Пред нама су мотиви из старог Београда, манастира Раковице и Никоља, Велике Хоче и наравно сликаркине родне Мачве где је одрасла у дедином винограду. Лоза Немањића, чудотворна хиландарска вињага – најстарија на свету, студеничка и ариљска прича тек су почелае да се одмотавају и много су већег формата од могућности ове наше скромне галерије.

shefer_1

У потрази за универзалном истином, Слободанка Ракић Шефер и овога пута ради према сопственом инстинкту и унутрашњем осећању, спонтано варирајући грожђе као лајт – мотив. Откривајући нам истовремено свој чаробни свет, смисао оптимизма, једноставности живљења, дубоке духовности и трајања, сликарка нам указује на универзалну нит проткану кроз проверене, истрвене стазе правих животних вредности, које су ту поред нас у малим стварима. Кроз наслаге искустава, она ствара атмосферу узвишених, многовековних истина за које латинска пословица каже да је у вину, док их сликарка симболично ставља на своју палету кроз исписане стихове химне Ој Србијо мила мати. У лози је смисао постања света, а у сликама Слободанке Ракић Шефер су одговори на битна питања овог времена, која воде ка координатама душевног преображаја. Кроз префињену сензибилност, своје умеће усаглашава са природом, развијајући идеју у класичним манирима, на граници реалистичког – доживљеног и имагинарног – одсањаног, између опојног и опорог, попут младог и старог вина. У синтези цртачког и пиктуралног, зналачки дефинишући композицију са два основна означитеља, земаљског кроз гроздове и небеског са птицама, направљена је визија рајског на земљи.. Лоза оплемењује, оживотворује, тихује, дубински исијаваја или кипи кроз грожђе у кошарама и бурадима, трансформишући се у вино, а вино кроз здравицу и песму претаче се поново у уметност. Све те минијатурне ласте, сенице, гугутке, грлице, голубице или свраке населиле су њене лозе и чокоте попут нота у линијском систему, дајући им форму музике, у равнотежи хоризонтале и вертикале, равног и заталасаног.

Хармонија боја и светлости, у распону од млечно беле до тамно плаве, попут склада дана и ноћи, наглашена је комбиновањем различитих текстура, од тек овлаш нанетих површина до енформеловских потеза, тако да је опипљивом материјом постигнута права мера динамике, да грожђе не буде преслатко.Сложени колористички и ритмички односи раскошних боја, дефинисали су јаркост и животност композиције. Онако као што је средњовековни фрескописц истакао бисер са владарских одежди и круна рељефним наносом беле боје, тако је Слободанка Ракић Шефер пастозно заокружила и испунила свако зрно тамњанике, која за њу има исту вредност и значење.

Префињена сензибилност, присност,искреност, избрушена естетичка мерила и креативно умеће ауторке досегли су дотле да свака слика у свом визуелном садржају носи ауру исконског и алегоријског.
Марина Лукић – Цветић