Градитељско наслеђе у Србији. Скуп у част др Бојка (Доброслава Ст.) Павловића

Културни центар „Дом породице Павловић“ и Завод за проучавање културног развитка, 14. 11. 2013. године

Преузмите Зборник радова

Куће, зграде, цркве, манастире, остаци некадашњих градова и утврђења прве су асоцијације на градитељско наслеђе. Следећи слој промишљања о градитељском наслеђу јесте да оно чини амбијент који је обликовао наше упознавање света у коме живимо, да је оно простор у коме се одвија наш свакодневни приватни и јавни живот. Најзад, следећи слој промишљања о градитељском наслеђу чини јачање свести да у посебним „собама“ наше куће коју зовемо и домовина не живимо сами већ да су ту и наше комшије, људи са којима хотимично или нехотично свакодневно ступамо у комуникацију. Сходно томе, изузетно је значајно не само проучавати и документовати материјалне објекте и артефакте који чине целину градитељског наслеђа већ и стварати прилике да се у директној комуникацији размењују знања, пореде искуства и изналазе иновативни предлози за унапређење и знања о оном делу културног наслеђа које оличава лепоту и карактер прејзажа, сцена на којима се одиграва свакодневни живот, и његовом положају у савременом друштву.

Доброслав Бојко Павловић био је први доктор архитектуре у Србији. Током свог дугог и богатог века бавио се и проучавањима народног градитељства и развијањем принципа заштите градитељског наслеђа. Бојко Павловић био је један од оснивача International Council of Monuments and Sites (ICOMOS) у Паризу и Друштва конзерватора Србије, али у погледу на његов лик, рад и дело можда је најзначајније то што је имајући слуха за различите идеје инспирисао многе да раде на томе да ова врста наслеђа буде интегрални део развоја појединаца, група и заједница. Нас у Заводу за проучавање културног развитка инспирисао је да покренемо једну комшијску иницијативу и да у блиској сарањи са Културним центром Дом породице Павловић и Заводом за заштиту споменика културе града Београда 14. новембра 2013. године организујемо скуп „Градитељско наслеђе у Србији. Скуп у част др Доброслава Бојка Ст Павловића“. Скуп је одржан уз помоћ Министарства културе и јавног информисања и Друштва конзерватора Србије.

Реферати посвећени анализи семантике куће, значења и значаја њених делова и у српској традиционалној архитектури (Раденковић) и у оријенталној традицији која и у Србији живи (Кахровић – Јеребичанин) били су увод у разматрања положаја градитељског наслеђа у контекстима савременог живота. Надовезујући се на Павловићев дугогодишњи рад у истраживању и проучавању цркви брвнара Лукић – Цветић је монографски представила цркву брвнару у селу Врба код Краљева. У реферату „Сврљишки град – наслеђе које нестаје“ Петровић и Филиповић су указали на суморнију страну садашњег стања градитељског наслеђа скренувши пажњу на покушаје да се заоставштина из прошлих времена нестручно и не-етички експлoатише. С друге стране, излажући како се београдска тврђава деценијама штитила и рестаурирала Лучић – Тодосић је пак показала како се споменик културе може и користити као простор у коме се развијају знања и културни идентитет.

Будући да народно градитељство чини велики и значајан корпус културног наслеђа, Бабић и Срећковић су у реферату „Народно неимарство као огледало традиционалне културе нашег села“ показали да народно неимарство представља добар пример повезаности и међусобног деловања нематеријалне и материјалне културе на нашем селу – стварајући нова дела неимари су материјализовали животни простор, простор у коме се боравило по устаљеним нормама (правилима) годишњег и животног циклуса а то је опет домен нематеријалне културе. Управо пројекат „Мапирање градитељских вештина“, који је на скупу представио млади етнолог Панић, јесте и конкретан пример како се материјално и нематеријално могу повезати доприносећи развијању холистичког приступа очувању културног наслеђа. Дајући преглед објеката народног градитељства Рачанског краја Росић је дала и конкретније предлоге за даља истраживања и заштиту.

Посебну тему на скупу чинило је упознавање са тенденцијама и трендовима релевантним за укључивање локалних заједница у процесе очувања градитељског наслеђа. У оквиру ове теме Крстовић је представио фазе развоја музеја на отвореном пре свега у Европи као специфичне врсте институционализованог очувања градитељског наслеђа. Будући да су музеји на отвореном специфичне институције, Тоскић је у свом реферату анализирала и специфичности прикупљања и систематизовања документације како о самим објектима тако и о предметима који су у домаћинствима прављени и коришћени. Рад музеја на отвореном, а како показује и пример музеја „Старо село“ у Сирогојну, изискује тесно повезивање институције и локалног становништва. Еко музеји, а како су Грујовић-Брковић и Нишевић у свом реферату указали, чине још један могући приступ у остваривању очувања градитељског наслеђа као дела просторних целина као што је конкретно на пример долина реке Ибра. Најзад, у реферату Бабића сугерисани су могућности да управо градитељско наслеђе буде окосница око које би се развијао туризам у руралним подручјима те дати конкретни примери таквих могућности.

Укупно посматрано, реферати и дискусије које су их пратиле још једном су потврдиле актуленост рада Бојка Павловића, показавши да је градитељско наслеђе тема која непрестано подстиче и на размишљање и на разговоре. Главни закључак скупа јесте да градитељско наслеђе није тема којом треба да се баве само стручњаци већ да би стручњаци својим радом требали и да охрабрују и помажу све оне који у нашој кући, нашој домовини живе да развијају етички однос према деловима „куће“ и „покућству“. Стога је потребно да и деца и одрасли уче не само где је шта него и да науче да је наша домовина једна велика кућа с много соба које крију тајне, a те тајне треба да откривамо сви заједно дакле и стручњаци и сви грађани Србије. Када сами овладамо бољим знањима о нашој кући омогућићемо да и наши гости, људи који долазе у Србију да би упознали њену културу и њено становништво имају потпунији и упечатљивији доживљај и нас самих.

Погледајте фотографије