Историјат Завода за проучавање културног развитка*
Настанак било које установе није могуће разумети без познавања социокултурног контекста у времену када је формирана. Завод за проучавање културног развитка улази у интелектуално поље /…/ без историјски створеног културног легитимитета, јер научне традиције у овом пољу истраживања није било. Избор назива установе сведочи о недоумици како означити њену основну делатност, њену програмску оријентацију. Ипак, ова нова установа не израста на тлу које није већ делимично било припремљено за нове културне плодове. /…/ Ако бисмо потражили право упориште основне делатности ове нове установе, поред прагматичног захтева да се буде у служби текуће културне политике, оно би најпре могло да се нађе у социологији културе и уметности. Ипак, неки токови те делатности – и тада на самом почетку, као и у познијим фазама рада – често налазили у граничним зонама многих дисциплина: економије и организације културе, урбаног планирања културног развоја, истраживања јавног мњења усмереног на културне потребе и културну потрошњу, политикологије с оријентацијом на културну политику.
/…/ У оквиру оваквог интелектуалног поља, при крају 60-их година XX века, појављује се Завод за проучавање културног развитка с не посве јасно дефинисаном улогом и с релативно малом екипом људи различитог профила. Према Закону о оснивању и првом Статуту, у први план се истиче проучавање друштвених промена и изналажење могућности и облика примене савремених метода рада и унапређивања културних делатности, тако да прва постава Завода настоји да уочи основне карактеристике главних актера у том пољу и боље осветли мање позната или готово непозната места у оквиру њега.
/…/ Из првих потпунијих осврта на рад самог Завода у периоду 1967-1978, који се поклапа с успешним управљањем Стевана Мајсторовића овом истраживачком установом, може се уочити не само ширина обухваћеног интелектуалног, односно културног поља, већ и разноврсност тема које су обрађиване. /…/ За првих десет година, у Заводу је обрађено око шездесет тема, односно пројеката мањег или већег обима – истраживачких, програмских, документационих. /…/ Са великим бројем спољних сарадника, без којих многи пројекти не би ни могли да буду прихваћени, а не камоли реализовани, Завод је прерастао у прави истраживачко-развојни центар. Треба, неизоставно, споменути и покретање Часописа за теорију, социологију културе и културну политику, насловљеног „Култура“, који је током тих година, и оних које су уследиле, одиграо непроцењиву улогу у културном остварењу наше средине према свету.
/…/ Завод за проучавање културног развитка је до пред крај 70-их година XX века прошао своју прву развојну фазу. Стеван Мајсторовић оснивач установе и њен успешни директор једанаест година, који је био најзаслужнији за успон ове установе и њено отварање према свету, одлази у пензију 1978. године. У следећој фази на чело Завода долази Едуард Иле, по образовању професор књижевности, истовремено агилан и предузимљив човек из сфере културне праксе и културне политике, који ће свој печат установи дати у наредних шест година, колико је био директор, уз сарадњу са Милошем Немањићем, као замеником директора. Почетак ове нове фазе у развоју Завода поклапа се са завршетком реконструкције и адаптације зграде у улици Риге од Фере број 4, по пројекту архитекте Предрага – Пеђе Ристића, а која ће постати симбол новог имиџа ове установе. Оно што је карактеристично за ову фазу рада Завода јесте проширена сарадња са неким кључним установама, као што је, на пример, САНУ, али и реализација пројеката који се односе на будућност нових културних потреба и др. Треба, такође, напоменути да је Завод већ средином 80-их година XX века имао пет доктора наука, од којих је свих петоро докторирало у току свог рада у овој установи. /…/ Повлачењем Едуарда Илеа с места директора Завода 1984, године, за директора је изабран Милош Немањић, социолог који је у овој установи до тада до тада био већ пуних седамнаест година, а у претходних шест година био и заменик директора. Следи наставак успешног развојног пута из претходних година, како на међународном плану, који се огледа у сарадњи с институтима за културу Мађарске, Бугарске, Пољске, тадашњег Совјетског Савеза и других земаља, тако и на домаћем тлу, у сарадњи са бројним установама у земљи. Почетком 90-их година XX века, на известан начин се заокружује једно раздобље ове установе које може да се прати у неколико фаза. За тих, такорећи, двадесет пет година рада, стално се трагало за идентитетом ове установе, за њеним местом на културном пољу – без обзира на све њене несумњиве успехе и резултате.
Период од 1991. године, када је Милош Немањић отишао из завода, па све до 1997. године, јесте прелазно раздобље у развојном путу ове установе. Људи који су остали у Заводу и који су руководили установом у раздобљу 1991-1997. године /…/ искусни и угледни истраживачи, који су велики део свог радног века провели у овој установи – успели су да одрже њен првобитни правац кретања, упркос неповољном окружењу, поготово када се узме у обзир смена људи у ресору културе у самој државној управи који нису били наклоњени Заводу.
Последње раздобље у XX веку, од доласка Душана Ч. Јовановића, театролога, за директора Завода 1997. године, па до његове смене у марту 2001. године, када за директорку долази др Весна Ђукић-Дојчиновић, врло је динамично и практично се завршава крупним друштвеним променама започетим септембра, односно октобра 2000. године. /…/ Часопис „Култура“, наставио је своје редовно излажење, а покренута је и једна мања едиција билтена, под називом ИНФО, у оквиру које су пласирани информативни подаци о раду установе, али објављивани и резултати неких истраживања /…/.
/…/ Два директора у XXI веку, др Весна Ђукић-Дојчиновић и др Вукашин Павловић, врло различитог профила и хабитуса, оставили су, свако са своје стране, одређен печат овој установи. /…/
*За потребе странице узети су делови из текста ,,На свом развојном четрдесетпетогодишњем путу, Завод за проучавање културног развитка 1967-2012″, др Милоша Немањића
Филм поводом обележавања пола века Завода за проучавања културног развитка.
