Спасоје Ж. Миловановић, директор Народног позоришта у Нишу, трудећи се да обухвати све фестивале у Србији, истакао је да је корен свих проблема у финансијској зависности фестивала од многих фактора: локалне самоуправе, министарства, спонзора, публике… „Проблем настаје када пробате да извршите стандардизацију… када је потребно да тачно знамо на колику финансијску помоћ се ослањамо за сваки конкретни фестивал.“
На проблематику финансирања надовезао се и Милош Латиновић, директор БИТЕФ театра, али је у фокус ставио и њихов значај. „Важност фестивала лежи у томе што они мењају слику једног града… Тај град, током фестивала, постаје културна престоница у којој је све окренуто ка позоришту.“ Говорећи потом о самом Битефу, господин Латиновић је указао на то да је: „Битеф специфичан по томе што се представе само тада- само једном одигравају у Београду, зато ми морамо много раније да знамо на колика средства можемо да рачунамо, како бисмо велике, светски познате представе могли да доведемо у Београд.“
Господин Жељко Јовановић, уметнички директор Позоришта на Теразијама, изнео је занимљиву тезу, тврдећи да је питање да ли нама треба више фестивала вештачко. Већи фокус мора бити усмерен ка профилисању фестивала: „данас имате једну представу која гостује на три, или више фестивала, па стичемо утисак да се оне само врте у круг, чини се да се организатори баве само питањем актуелности, док би требало да се више посвете концепту фестивала.“
Већ у петак, 24. новембра у 14 часова очекује нас још једна трибина, сада на тему броја позоришта у Србији као буџетских корисника.
ДОБРО ДОШЛИ!
