Ова осипања, међутим, нису симптоми удвајања лирског субјекта, већ последица његове потребе да ствари сагледа јасно, у што чистијем облику, и да се, њиховим накнадним уклапањем у шире тематске целине, приближи замишљеном тоталитету постојања и на њега да одговоре који су отресити и недвосмислени. Стога је читава збирка проткана наговештајима драме лирског субјекта који покушава да се самоодреди мимо културних стереотипа, који сапињу и униформишу искуство, и независно од понуђених облика колективног сопства, у породици или друштвеној класи, заснивајући се као аутентично, верно себи и искрено. Поезија се на тај начин поетички темељи на таленту и на вери у моћ језика; она је излив душе, који се не може ни спречити ни зауставити, док се умеће песникиње огледа у кондензацији израза и у упечатљивости песничких слика.
Весна Тријић
