Promocija 138. Broja časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku „Kultura“ održana je u petak 24. maja u 12 sati u prostorijama Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Rige od Fere 4, Beograd
Na promociji su govorili:
prof. dr Gordana Jovanović, autor
dr Slobodan Reljić, autor
prof. dr Vladislava Gordić Petković, urednik teme Globalizacija i književnost,
Marina Lukić Cvetić, odgovorni urednik časopisa „Kultura“, v.d. direktora Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka
Solunska braća Sv. Ćirilo i Metodije, učeni i obrazovani Vizantinci, već iskusni u misionarskom poslu, dobijaju nalog od vizantijskog cara Mihaila III da se upute u državu moravskih Slovena sa ciljem da Hristovu veru propovedaju na slovenskom jeziku. Ovim činom vasilevs Mihailo izašao je u susret moravskom knezu Rastislavu, koji je od njega tražio baš takve misionare, jer je po svoj prilici čuo „da svi Solunjani čisto slovenski govore,“ što znači da će slovenskom življu u njegovoj državi, koji ne zna ni grčki ni latinski jezik, tumačiti hrišćansku veru na njemu razumljivom jeziku. Braća kreću na dalek i neizvestan put krajem 863. ili početkom 864. godine. Sa sobom vode i izvestan broj svojih učenika vičnih slovenskom jeziku; nose, takođe, i osnovne bogoslužbene knjige prevedene na slovenski jezik. Njihov boravak u Moravskoj bio je težak i mukotrpan… Posle mnogo muka, papa Hadrijan II dozvoljava bogosluženje na slovenskom jeziku… Zapadni Sloveni koji su bili pod jurisdikcijom zapadne rimske crkve ubrzo napuštaju bogosluženje na slovenskom jeziku i slovensko pismo i priklanjaju se latinskom, kako je i do tada bilo. Južni Sloveni prihvataju učenike solunske Braće, prihvataju slovenski jezik i slovensko pismo u bogosluženju i sve do danas većina njih ostaju čuvari sjajnog i velikog dela Ćirila i Metodija. (Prof. dr Gordana Jovanović, iz teksta Sveti Ćirilo i Metodije – misionari među Slovenima, Kultura br. 138).
Globalizacija svetske ekonomije i uspostavljanje globalnog društva donelo je u istoriji nezapamćen jaz između bogatih i siromašnih. Ova disproporcija čini kasni kapitalizam izuzetno nestabilnim i postaje razlogom mogućih velikih društvenih promena. Globalni zapadni mediji su u prvoj liniji odbrane tako uspostavljenog novog svetskog poretka. Medijska industrija je deo robusne propagandne mašinerije koja proizvodi opravdanje za stanje, ali učestvuju u pripremama ratova i vođenju vojnih operacija protiv onih, bilo gde u svetu, koji ugrožavaju status quo. (dr Slobodan Reljić, iz teksta Mediji – artiljerija globalizacije, Kultura br. 138).
U opiranju pokušajima da se globalizacija definiše tako što ćemo je optužiti, i optuži tako što ćemo je definisati, pomoć nam može pružiti fenomen nemesta (franc. non-lieu). Antropolog Mark Ože, tvorac ove kovanice, nemesto definiše kao suprotnost pripadnosti, suprotnost svakom odredljivom poreklu: hotelska soba, supermarket, aerodrom i auto-put predstavljaju prostor neprekidnog protoka i potrošnje, odlaženja i prolaženja; to su prostori izvan istorije, daleko od mreže ljudskih odnosa i oblikovanja identiteta. Nije li i globalizacija pokušaj obezličenog ukrupnjavanja vrednosti, univerzalizovanja koje će ohrabriti ne ulazak u večnost, već potrošnju u sadašnjem trenutku? Usamljenost i izdvojenost nemesta daju pojedincu iluziju pripadanja velikom globalnom sistemu, sistemu koji se graniči sa utopijom, ali ne postaje utopija; nemesto je večita mogućnost da se uvek i nikada ne bude kod kuće. Globalizacija je proces sličnog ujedinjavanja beskraja mogućnosti u jednu mogućnost potrošnje… U definisanju globalizacije, književnost je nemesto na kom se lociraju mrtvi stanari istorije i živi slučajni prolaznici: ona nema svoje prisustvo, njena pripadnost je samo iluzija, ona nema dom ni sistem. Nema ga otkako je njen uticaj problematizovan i izbrisan. Uticaj književnosti je relativizovan na svaki način time što je književni prostor s jedne strane skučen na ekskluzivistički zabran lišen medijskog odjeka, a sa druge strane proširen na, ranijih decenija, nezamislive prostore medijskih i kulturnih fenomena. (Prof. dr Vladislava Gordić Petković, iz uvodne reči priređivača,Globalizacija i književnost, Kultura br. 138).
