Госпођа Павловић говорила је о балету Народног позоришта, креирању репертоара, постављању премијера, али се осврнула и на своју богату тридесетогошњу играчку каријеру, истакавши да: „људи често долазе на балет по позиву, али их онда балет увуче у свој магични свет, те након тога, увек траже карту више.“
Надовезала се госпођа Стокић указујући на чињеницу да Народно позориште покрива аспекте класичне и савремене игре, и ангажује играче различитог типа. „Играчи су специфични по томе што они на врхунцу свог уметничког искуства не могу телесно да испрате све техничке захтеве, или барем не по свим стадардима, стога је неопходно да они имају и бенефицирани радни стаж, али и могућност да наставе своју каријеру као кореографи или критичари.“
Као балерина и представница балетских уметника госпођа Игњатовић истакла је важност деловања Удружења балетских уметника Србије кроз чије активности се млади охрабрују и подстичу да буду кореографи и критичари, јер је управо то оно што недостаје нашем балету. „Издавачка делатност удружења је такође веома важна, кроз њу се трудимо да сачувамо писане трагове о балетским уметницима Србије, али и самог удружења“
Госпођа Обрадовић Љубинковић осврнула се на историјски развој балета у Србији, прочитавши кратку, духовиту критику из Политике, која је осванула у штами након извођења руских балетских уметника и легендарне балерине Маргарите Форман 1921. године, показујући кроз пример неопходност стручне писања о уметничкој игри.
На самом крају учеснице су се сложиле да је за будућност балета и уопште уметничке игре у Србији, неопходно додатно улагање како у просторе, тако и у подстицаје за младе играче, како би они након завршене играчке каријере могли на адекватан начин да наставе бављење уметничком игром кроз кореографију или балетску критику.
Модератор разговора била је мр Драгана Мартиновић, истраживач Завода за проучавање културног развитка. Програм је организован у оквиру пројекта Завода „Форум о оправдању стваралаштва“ уз подршку Министарства културе Републике Србије.
